Limbo [2021]
Retko gde je izbeglička i migrantska kriza poslednjih godina na filmu prikazana tako efektno i precizno kao u ostvarenju Škotlanđanina Bena Šaroka (Ben Sharrock) Limbo, drami sa elementima deadpan komedije, vrste humora koja dolazi kao spoj kulturološkog nerazumevanja, straha od nepoznatog, drugačijeg pogleda na svet oko nas.
Kao apsolutni antipod zemljama iz kojih dolazi kvartet privremenog smeštaja, Škotska je samo hladna, vetrovita, močvarna naseobina, i pruža isključivo bezbnedno utočište od trusnih afričkih i azijskih područja.
Sirijac je poluprofesionalni svirač ouda (uda), tradicionalnog azijskog žičanog instrumenta kruškolikog oblika, od kojeg se ne odvaja, ali koji uopšte ne želi da zasvira, zbog patnje za bratom, koji je ostao da se bori u Siriji, a jedini kanal komunikacije između njih su roditelji koji se nalaze na granici sa Turskom.
Avganistanac je ljubitelj lika i dela Fredija Merkjurija, i može se nazreti razlog njegovog bekstva u Britaniju, dok su braća iz Afrike suprotni karakteri, s tom razlikom da jedan od njih ima jasan cilj – želi da zaigra fudbal u Čelziju.
Njih na komičan i groteskan način vaspitava simpatičan par takođe migranata, sa nešto jačim statusom, vežbajući svakodnevnu jezičku komunikaciju i pokazne vežbe iz tolerancije i seksualnog uznemiravanja.
Limbo iako ima internacionalni kast nikada ne skreće s puta prilično britanskog humora, pa tako Šarok dostojno emulira slične ruralne dramedije Brusa Robinsona i Bila Forsita, međutim, ono što je naefektnije sažeto u Šarokovom Limbu jesu ne samo potentni narativni postupci, već i stilizacija ruralnih škotskih pustara, jer upravo ta severnjačka, preteća prirodna lepota čini jezu i neizvesnost, i dodaje kap žuči u već haotični svet mentalne i prostorne klaustrofobije migranata.