Deafheaven - Infinite Granite [2021]

Sep 04, 2021

Deafheaven

Infinite Granite

Sargent House / 2021

9.3

Metalci su često žrtve stereotipa,da ne vole da se menjaju. Sve jedno da li su u pitanju muzičari ili fanovi muzičkih žanrova koji imaju metal u svom imenu. Pa ipak, u svakom stereotipu ima i istine. Tako još uvek imamo veoma aktivne metal bendove koji i dalje sviraju i stvaraju muziku kao da su u 80im. Njih naravno prate fanovi, stari ali i novi, koji i dalje slušaju to isto, bez puno želja da se oprobaju u nečem malo drugačijem, i smatraju pravim svetogrđem svako odsutpanje od samo postavljenih postulata omiljenog im muzičkog pravca.

Naravno da je i u ovom muzičkom pravcu, kao i u svakoj drugoj bilo onih koji su pomerali granice, eksperimetisali, stvarali nešto novo, ponekad, na žalost, samo da bi upravo to novo postala nova muzičke dogma.

Deafheaven nikada nisu poštovali pravila, niti bilo kakve muzičke granice. Bilo je to jasno još nakon njihovog prvog „Roads to Judah“ (2011), ali je „Sunbather“ (2013) taj album koji je poptuno jasno stavio do znanja da ovaj bend želi i može mnogo više od pukog pokoravanja nametnutim pravilima.

Ako se prati njihova karijera kroz četiri prethodna albuma gde su pored pomenutih još i „New Bermuda“ (2015) i „Ordinary Corrupt Human Love“ (2018), njihov peti album „Infinite Granite“ zvuči kao potpuno očekivan stepenik u njihovoj muzičkoj evoluciji, posebno nakon odličnog prethodnika.

Pa ipak ovaj album donosi puno iznenađenja i ono što je najočiglednije, „Infinite Granite“ nije metal album, koji u sebi ima uticaje shoegaze ili dream popa, već je punokrvni shoegaze album kroz koji se provlači po koji metal muzički motiv.

Prvo što se da primetiti, od samog početka aluma i pesme „Shellstar“ je da George Clark peva čistim vokalom. Clark ima veoma dobar vokal, prijatne boje, koji se savršeno uklapa u muzički preokret koji je bend načinio. Clark je svoj vokal koristio odlično i o onoj „growl“ varijanti, na prethodnim albumima, gde smo dali primetiti da, i sa tim stilom pevanja pokušava da kroz vokalne aranžmane provuče melodije atipične za metal žanr.

Clarkov vokal svakako ima određena ograničenja, ali kod svakog vokaliste najvažnije je da poznaje svoja ograničenja i svoj instrument koristi na najbolji mogući način, i to Clark upravo radi. U svakoj pesmi odlično aranžiran, sa veoma lepim harmonijama i melodijama, koje savršeno odgovaraju zvuku benda na ovom albumu.

Gitaristi Kerry McCoy i Shiv Mehra su velikim delom bili zaslužni za stvaranje zvuka koji je definisao karijeru benda u proteklih deset godina. Veoma originalna, pametna i hrabra, kombinacija shoegaze gitarskih elemenata sa snažnim black metal rifovima delom je i definisala pravac koji je poznat kao blackgaze.

Ovaj gitarski tandem i na ovom albumu radi izvanredan posao, na kome su gitarske aranžmane izneli na viši nivo u odnosu na prethodne albume. Gitarske melodije, veoma pažljivo satkane i obojene raznim gitarskim efektima se veoma precizno prepliću, i komplementiraju. Dream pop i ambijentalnu atmosferu zvučno raskošnih i bogato aranžiranih mirnijih delova pesama smenjuju žestoki naleti distroziranih gitara, gde se da primetiti uticaj velikana sheogaze/alt rock žanra poput My Bloody Valentine, Slowdive ili Ride.

„Shellstar“ je obojena svetlim i toplim melodijama, ali nikako veselim već neodoljivo setnim. „In Blur“ nosi duh shoegaze zvuka 90ih ali u modernijem obliku pa na momete, posebno kroz harmonije glavnog i pratećih vokala i sintisajzere, može se oseiti atmosfera francuskog benda M83 sa njihovih shoegaze albuma.

„Great Mass of Color“ je savršeno konstruisana, kreće laganijim delovima, polako gradi atmosferu smenom mirnijih i bučnijih delova na refrenu, da bi u poslednjim minutima bili poptuno oduvani eksplozijom Clarkovog growl vokala koji se kao daleki eho odbija od monumentalnog zida urlajućih gitara.

Za razliku do prethodnog albuma „Ordinary Corrupt Human Love“ , koji nas je vodio potpuno različitim zvučnim putevima od pesme do pesme, ovaj zvuči znatno ujednačenije. Prelepi ambijentalni instrumental „Neptune Raining Diamond“, jedino odstupanje od zvučne matrice koja je korištena u ostalim pesmama. Ako bi ikada bilo potrebno zvučno oslikati kišu dijamanata na Neptunu ova kompozicija sa svojom neodoljivom sci-fi/„Blade Runner“/Vangelis atmosferom bila bi savršena za to.

„Lament For Wasps“ nastavlja u sličnom tonu kao i prve tri pesme, „Villain“ i „Other Language“ kreću veoma lagano da bi završili veoma žestoko sa pamentno doziranim metal elemtima koji podsećaju na početke benda. „The Gnashing“ je poput „In Blur“ ili „Great Mass of Color“ još jedan alternativi rock hit, koji za razliku od prethodna dva donosi malo mračniju atmosferu. Album zatvara „Mombasa“ ili bolje rečeno koja vas poptuno oduva na samom kraju. Kreće, sanjivo, lagano, da bi se pesma i album završilo žestoko, gitarskim uraganom i moćnim bubnjem kroz koji se probija Clarkov growl vokal, nakon koga jedino što osetite je da želite još ovih momenta.

Bilo bi nepravedno ne istaknuti još par detalja, koji zvuk ovog benda čini jedinstvenim i moćnim. Prvo tu je producija Justin Meldal-Johnsena, koji je tokom karijere, i kao muzičar i kao producent sarađivao sa najvećim svetskim muzičarima i bendovima poput Becka, Macy Gray, Garbage, Best Coast ali i M83, i verovatno njemu treba zahvaliti za zvučne momete koji podsećaju na ovaj francuski bend.

Još važnije od same produkcije, za sam zvuk benda su ritam Daniela Tracyja i bas linije Chrisa Johnsona.

Tracy je metal bubnjar, i savršeno se prilagodio novom zvuku benda, u koji je uneo snažne i moćne ritmove. Izvanredan je u svakoj od pesama na ovom albumu ali je brilijantan u „Great Mass fo Color“ , „Lament for Wasps“ gde i deonici sa dva bas bubnja ostavlja bez daha ili pak „Villain“ gde sa gotovo plesnim ritmom vodi glavnu reč u celoj pesmi.

Chris Johnson je dobio znatno više prostora na ovom albumu. Njegove bas linije savršeno popunajvaju delove kada gitare utihnu, i u tim momentima prave melodijsku podlogu za vokal.

Deafheaven veoma hrabro transformišu svoj zvuk onako kako oni to žele i osećaju da treba. Do sada to funkcioniše savršeno, „Infinite Granite“ je po svemu izvanredan album, i pravi je muzički delikates.