Adrian Čajkovski - Deca vremena
Nisam nešto kompetentan da pišem o naučnoj fantastici jer je to žanr koji retko čitam. Međutim, uvek je dobro malo izaći iz sopstvene zone komfora i pročitati nešto što inače jako retko čitate. U moru serijala i standalone romana iz žanra naučne fantastike, teško je izabrati samo jedan kome ćemo dati šansu. Ukoliko retko čitamo ovaj žanr, onda zaista moramo da pronađemo baš dobru knjigu.
Pozadina bilo kog sci-fi romana daje dosta informacija o interesantnosti zapleta i priče, ali pitanje je koji roman uspe da nas oduševi. Roman Deca vremena Adrijana Čajkovskog je bila prva na listi romana naučne fantastike koje želim da pročitam iz nekoliko razloga. Kao prvo, tu je sjajna priča koja dosta obećava. Zatim, tu je takođe i činjenica da su ocene ovog romana dosta visoke i da su svi čitaoci izuzetno zadovoljni ovim romanom, a treća je da je Deca vremena 2016. godine dobio nagradu Artur Klark koja se svake godine daje najboljem romanu iz žanra naučne fantastike. I nisam pogrešio što sam je uzeo u ruke.
Kao i u toku čitanja bilo kog romana i ovog žanra, i za Decu vremena je potrebno vreme da čitalac uđe u samu priču i shvati oko čega se radnja romana vrti. Naime, Zemlja je već davno postala mesto na kom ne može da se živi. Stiglo je novo ledeno doba, i poslednji ljudi odlaze sa Zemlje tražeći sledeću planetu na kojoj će se nastaniti. Roman počinje scenom naučnice Avrane Kern, koja putuje galaksijom tražeći planete koje bi mogle da se teraformiraju kako bi bile pogodne za nastanak ljudske rase. Ona nalazi jednu planetu, koju naziva Kernov svet, a kako je bi teraformirala na najbolji mogući način koristi dve kapsule – jedna sadrži majmune, dok druga sadrži nanovirus koji bi upravo ti majmuni trebalo da pokupe. Nanovirus, u krvi majmuna, bi trebalo da izazove mutaciju majmuna, kako bi oni evoluirali svakom sledećom generacijom. Međutim, kako saznajemo na samom početku ove svemirske odiseje, greškom u koracima neće majmuni pokupiti taj virus, već mali pauk koji će od planete Kernov svet napraviti jednu potpuno drugačiju planetu koja uopšte nije bila u planu.
Roman, sa jedne strane, prati paukove na planeti Kernov svet. Glavni pauk koji pratimo jeste Porša, a kroz njene oči ćemo saznati kako je evolucija arahnida tekla. Prilično je bizarno čitati o ogromnim paukovima koji grade sopstvenu civilizaciju, uče da komuniciraju, otkrivaju metal, stvaraju sopstvenu religiju, oboljevaju od određene vrste kuge.
Sa druge strane, Deca vremena prati poslednje ljude u svemiru koji se nalaze na brodu-arci Gilgameš. Gilgamešom predvodi određena grupica ljudi uključujući komandanta Gijena, vođe Gilgameša, zatim Holstena, Lejn, Vitasa i Karsta, a ovaj brod arka nosi i nekoliko desetina hiljada kriogenizovanih ljudi koji će naseliti novu planetu. U jednom trenutku, nova rasa evoluiranih arahnida i posada Gilgameša će se susresti, a šokiraćete se kad shvatite za koga tačno navijate u ovoj borbi.
Ono što je za naučnu fantastiku bitno da bi bila dobra jesu teme kojim se taj roman bavi. Ako uzmete kao primer neke od najboljih romana naučne fantastike koji su ikad objavljeni, kao što su Neuromenser, 1984, ili Da li androidi sanjaju elektronske ovce, shvatićete da sve one ispod naučno-fantastične priče kriju nešto mnogo ozbiljnije.
Isti takav slučaj je i sa romanom Deca vremena, koji ne govori samo o borbi dveju rasa, već o nekim mnogo ozbiljnijim pitanjima. Osim evolucije kao glavne teme, odnosno pada rase čovečanstva, koja se na Gilgamešu vraća u stare dane feudalizma, i uspona potpuno nove rase, velika tema jeste adaptacija sredini. Ovo je najvidljivije u narativima Porše, odnosno pauka, jer kroz njene oči saznajemo kako se to nova rasa adaptira, ne samo na novu sredinu oko njih, već i na druge pripadnike te vrste.
Ovo je zapravo roman koji postavlja pitanje kako bi to izgledalo da je umesto ljudi na Zemlji evoluirala neka potpuno druga rasa. Da li bi i ta rasa životinja imala ista oruđa za rad, da li bi pronalazila iste stvari kao što smo mi, kako bi funkcionisali kao jedinka? Paukovi, u ovom romanu, se jako brzo adaptiraju sredini planete Kernov svet. Oni polako počinju da grade svoje gradove, kasnije i metropolise, kao što su Sedam stabala ili Veliko gnezdo.
Oni dele Poimanja, odnosno spoznaje o svetu koje dele sa kasnijim generacijama. Upravo iz tog razloga, svaka sledeća generacija arahnida nije samo veća i spretnija za život, već i pametnija i informisanija, jer je nasledila sva poimanja svojih prethodnika. Ako uporedimo evoluciju paukova iz ovog romana i našu evoluciju, moći ćemo da povučemo određene paralele koje su vrlo slične, ali i neke druge u kojima smo mi možda podbacili.
Tu je takođe i velika tema religije, odnosno duhovnosti. Paukovi na planeti Kernov svet kreću da u jednom trenutku shvataju da tamo negde postoji neka viša sila (koja je zapravo Avrana Kern), te je rađanje duhovnosti potpuno neminovno.
Oni ne samo da počinju da veruju u prisustvo neke veće sile koja im utiče na život, već počinju da grade gnezda koja predstavljaju neku vrstu crkve gde će odavati počast njihovom Bogu, odnosno Glasnici kako je oni sami nazivaju. Kao poslednja tema jeste jukstapozicija između ljudi i paukova, a u istom trenutku i jukstapozicija ljudske rase i bilo koje druge rase koja bi mogla nastati.
Ovo je zaista jedna neverovatna knjiga koja je ne samo izuzetno interesantna, već i vrlo pametno napisana. Sama ideja da se napiše roman koji bi kao zaplet imao rađanje neke potpuno nove rase koja nije čisto vanzemaljska (kao što je to slučaj u mnogim drugim romanima iz ovog žanra) je prosto fascinantna. Istina jeste da bi roman mogao biti za nijansu kraći, ali ovih 600 strana se zaista čitaju bez prestanka, posebno delovi koji govore o evoluciji paukova i o tome kako oni grade novu civilizaciju na novoj planeti.
Ako volite naučnu fantastiku bar malo, Deca vremena je, sa moje strane, definitivna preporuka. Čajkovski je napisao i nastavak ovog romana pod nazivom Deca propasti i bavi se teraformiranjem neke druge planete na kojoj se pronalazi vanzemaljski život.
Tekst preuzet sa Bukmarkić
