The Watch [2020]
Nema dovoljno vremena u životu za sve dobre, filmove, serije, muziku, knjige, video igre i šta god drugo da volite. Zato je otrpilike stav ovog portala, da dobrim i pristojnim stvari treba dati prostora, a one loše zaboraviti. Ako ste i već naleteli na nešto što vam baš i nije leglo, dovoljno je što ste utrošili vremena dok ste došli do zaključka da je loše, zar treba da gubite pišući o njoj. Pa ponekad, u veoma retkim slušajevima i treba. Ali samo u retkim, kada vama lično zbog nekog razloga loš kvalitet tog dela posebno smeta.
Jedan od takvih primera je tv serija „The Watch“ u produkciji BBC America. Na prvi pogled, nekome to može delovati ko obična kriminalistično, epsko fantastična, steam punk papazjanija slabije B produkcije. Takvih ostvarenja bar ima gomila, po čemu se ova razlikuje.
Pa razlikuje se jer na samom početku produkcije, „The Watch“ je trebalo biti ekranizacija koju ogromna armija ljubitelja književnog opusa Sir Terry Pratchetta čeka već godinama. Ekranizacija romana o Noćnoj straži Ank Morporka, konačno otelovorenje možda i najomiljenije grupe likova iz Disksvet univerzuma.
Romani Terry Pratchetta nisu često bili ekranizovani, i već smo pisali o onima koji jesu. Razlog tome nikako nije kvalitet ili popularnost. Terry Pratchett je iza sebe ostavio oko 70 knjiga koje su se prodale u preko 75 miliona kopija. Razlog ne tako čestih ekranizacija je to, što je sam Pratchett imao veoma stroge uslove prilikom davanja prava na snimanje filma ili serije na osnovu njegovih dela.
2019.godine, na primer, imali smo odličnu tv seriju „Good Omens“ koja je takođe zasnovana na romanu koji su zajedno napisali Pratchett i Neil Gaiman. Ali u ovom slučaju sve je bilo pod strogim nadzorom Gaimana, inače odličnog Pratchettovog prijatelja. Sam Gaimen je naveo da su on i Prtachett razgovarali o ekranizaciji tog romana i da se Gaimen u toku produkcije strogo pridržavao Prathettovih želja i što je očigledno urodilo plodom.
Još za njegovog života krenuli su planovi za snimanje tv serije o Samuelu Vimesu i noćnoj straži i to pod producentskom palicom njegove ćerke Rhianne Pratchett, ali se ozbiljno pristupilo tome tek kada je 2018.godine BBC America objavila da je naručila 8 epizoda tv serije pod imenom „The Watch“.
Posao scenariste, vođe projekta i kreatora poverili su Simonu Allenu, scenaristi i producentu koji iza sebe ima recimo tv serije „Three Musketiers“ i „Das Boot“. Prdocentska kuća Narativia, koju je osnovao sam Pratchett, na čijem čelu je njegova ćerka i koja ima zakonska prava na Pratchettove romane pojavljuje se samo figurativno, bez ikakvog uticaja na kreativni deo.
Svako ko je čitao Pratchettova dela, zna da su ona daleko više od šaljive, dečije fantastike. Sa pravom se može reći da je Pratchett za epsku fantastiku ono što je Daglas Adams i njegov „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ za naučnu fantastiku.
Njegova dela su veoma duhovita, iskrena ali i brutalna slika naše civilizacije. Pratchett se hvatao sa najgorim demonima ljudskog roda poput, modrernog kapitalističkog uređenja, religioznog fanatizma, ksenofobije, rasizma i svih drugih mogućih „izama“ i ismevao ih. Tačnije, nije ismevao te nakazne ideologije, njih je tretirao veoma ozbiljno, već sve one ljude koji podležu tim ideologijama. Sve u svemu, jedna veoma jasna i nedvosmislena kritika sveta u kome živimo.
U njima je video upravo ono što jesu, jadne, beznačajne, plitke osobe koji, nemajući drugih kvaliteta, svoju velićinu i važnost grade na otrovnim i nazadnim idejama. Sve to dodajte ogromne količine šarma, duhovitisti, visprenosti, pronicljivosti i kvalitetnog pisanja i prepoznatljivih, životnih karaktera. Disksvet sa svojih 41 romanom je jedan nevervoatno bogat i detaljan univerzum, fantastično mesto za svakog pristojnog, ozbiljnog scenaristu. Njegovo je samo da iz sve te riznice probere šta smatra da treba i nekako uspe da to pretoči u kvalitetan scenario.
Kada se sve ovo sabere, prvo i možda najvažnije pitanje je, kako se moglo dopustiti da se ceo projakt prepusti jednom klipanu kakav je Simon Allen, jer na osnovu odgledane samo prve epizode, ja ništa drugo o njemu ne mogu da zaključim.
Simon Allen nije ozbiljan scenarista, barem iza sebe nema ništa čime bi potkrepio da jeste. Masakriranje i iživljavanje nad kvalitetnim literarnim delima njemu i nije tako strano, jer je to već uradio sa romanima Aleksandra Dime. Nije da je on redak slučaj, kasapljenje literarnih dela tokom ekranizacije je gotovo pravilo, mnogo je ređe da naiđemo na pristojnu ekranizaciju literatnog dela. Ali većina se trudi da bar prenese duh, i zadrži one dobre ideje.
Simon Allen je pristupio sa pozicije da on to može bolje od Pratchetta, ili tačnije, ja uopšte nemogu da shvatim ugao iz koga je on pristupio ekranizaciji ovog dela. Sve što sam video u prvih 4 epizoda, delovalo je kao opis lektire tinejdžera sa niskim koeficijentom inteligencije, koju nije pročitao, već mu je neko 5000 strana prepričao u deset minuta na afteru, nakon žurke na kojoj su obilato mešane teške psihoaktivne susptance za žestokim alkoholom.
Jedino što je Allen pogodio su bila po neka imena glavnih i sporednih likova. Zato je valjda i bio nateran, nakon burne reakcije fanova Disksveta, da nakon prvih trejlera svoje delo pravda kao „samo inspirisano“ delima Terry Pratcheta, a onda ode još i dalje i nakon završetka snimanja, prilikom hvalospeva samom sebi i svetu "koji je on stvorio", zahvalnici gomili ljudi, potpunom izostavi ime pravog oca Disksvet univerzuma.
Da nešto tu ne štima, postalo je jasno odmah nakon objavljivanja glavnih glumaca. Adam Huggil je delovao kao ok izbor za Karota Gvoznedsona. Richard Dormer je odličan glumac, veoma ga je lako zamisliti kao Samuela Vimesa. Marama Corlett kao Angua von Uberwald, pa... Angua je visoka, plava prelepa devojka koja je usput i vukodlak, tako da ovo nije delovao kao baš najsrećniji izbor.
E sada kreću oni problematični Jo Eaton Kent kao patuljica Vesela Guzičica (prevod imena Cherry Littlebottom u romanima objavljenim u Srbiji), kao prvo pogrešnog je pola, Vesela je žena, ali iz nekog razloga Allen je odlučio da je Vesela u stvari patuljak, bez brade, koji je muško ali se oseća kao žena i voli tako da se oblači, znači čekiran boks pored stavke obavezno imati lgbt/trans karaktera, što nikako nije bilo potrebno jer sama pozadina priče o Veseloj jer je ona kao stvorene za zaštino lice ortodoksnih feminističkih ideja .
Zatim Lara Rossi kao Lady Sybil, koja kao veoma visprena i pametna žena, malo većeg gabarita, svoje probleme je rešavala svojom dobrotom, lukavošću, inteligencijom i zmajevima,. Lady Sybil svakako se ne može predstaviti kao maskirani osvetnik/top model koji vitla sekirama i ostavlja za sobom više mrtvih negoli dobro rasploženi serijski ubica. Ako je Allen ovim potezom želeo da stvori jednog snažnog ženskog karaktera zašto je onda jednog od najupečatljvijih i najkompleksnijih ženskih likova koje je Pratchett predstavio kao pomahnitalu ludaču.
Kad govorimo o ženskim likovima Allen baš voli da ih meće tamo gde im mesto. Valjda da bi delovao emancipovano, tako da je ulogu Lorda Patricijana Ank Morporka, Haveloka Vetinarija poverio Anni Chancellor. Vetinarija su u prethodnim ekranizacijama glumili Jeremy Irons i Charles Dance, nemoguće je reći ko je bio bolji. Anna Chancellor je odlična glumica, ali joj ovde jednostavno nije bilo mesto.
Još jednom od omiljenih likova, najpreduzimljivije neuspešnom poslovnom čoveku Ank Morporka iliti Ank-Morporkški Del Boy Trotter, „Još Malo pa Džabe“ Dibleru (Cut me on Throat Dibbler u originalu) , zapalo je da postane žensko (Ruth Madeley).
Ako se počne sa nabrajanjem šta sve ne valja, samo u ovoj verziji Disksveta, lista bi bila ogromna, ali ajde da se napomene bar nekoliko. Prvo poptuno izostvaljanje omiljenih i živopisnih likova poput narednika Kolona i kaplara Nobija Nobsa, koji su prototii nesposobnih, i "blago" korumpiranih policajaca, koji ima ama baš svugde na svetu, i zbog kojih je mene često boleo stomak od smeha.
Zatim ne samo da Disksvet više nije Disksvet koji počiva na ledjima četiri slona koji pak stoje na oklopu džinovske svemirske kornjače. Ank Morpork, koji je bio slika i prilika Londona na pragu industrijske revolucije, postaje nekakav bledunjavi i dosadni steam punk/cyber punk megalopolis, čarobnjaci ne samo da ne nose špicaste šešire, već mogu da budu i žene. Pa onda trola Detritusa, (trolovi su inteligentna stvorenja na bazi silikona, tačnije od kamena su), znači jednu pravu kamenu planinu, od stvorenja ubijete sa tri čačkalice od drvenih strela. Lista ovakvih, nekome možda sitnih promena je ogromna, ali svaka od tih sitnica je imala savšeno mesto u ovom univerzumu.
Okej, nema u tome ništa loše u pristupu da je ova tv serija "samo inspirisana" iako je na početku bilo reči o vernoj ekranizaciji. Zaista sam želeo da pristupim ovoj tv seriji kao da gledam neko potpuno novo delo, koje nema nikakve veze sa mojim omiljenim romanima. I pokušavao sam tokom četiri epizode, koje sam nekoliko puta morao da vraćam, jer bi se na svakoj uspavao negde na poslednjoj trećini.
Krenimo od scenografije, koja je u rangu loših naučno fantastičnih tv serija u 90im pa i ranije. Ništa od onoga što vidite na ekranu ne deluje uverljivo i pre svega deluje kao da mu je baš tu mesto. Ako bih recimo mogao da uporedim „The Watch“ sa recimo tv serijom „The Outpost“ koja jeste drugorazredna epska fantastika, „The Outpost“ koji se od druge sezone snima u Srbiji, izgleda daleko bolje, po svim parametrima, glume, scenografije, kostimografije, koja je u "The Watch" blago rečeno tragikomična.
Kad smo kod glume ne znam glumačke kvalitete većine mladih glumaca u ovoj tv seriji, ako ih i imaju, scenaristi su se žestoko potrudili da ovi ne mogu ni trunku toga da pokažu. Problem je sa glumcima poput Dormera, koji iza sebe imaju dosta kvalitetnih uloga. Njegov Samuel Vimes, izgleda kao osoba sa teškim mentalnim problemima, i jednostavno mi nije jasno zbog čega njegovo lice non stop ima izraz čoveka koji pati od teškog zatvora.
Allen je malo toga pozajmio od zapleta koji postoje u romanima i želeo je da kreira svoj. Ne znam kako će se sve to završti, jer nemam ni najmanje namere da odgledam preostale epizode, ali ono što sam video u prve četri, bilo je toliko dosadno, banalno, dijalozi toliko smešni da bi ih teško progutala i deca u osnovnoj školi. Celokupna atmosfera nema ni trunku inteligencije, duhovitosti i topline koju poseduju Pratchettovi romani, i sve ovo na kraju deluje kao jedan očajni, smrdljivi, bledunjavi izbljuvak aktuelnog woke / politički korektnog / social justice trenda. Ili je pak Simon Allen toliko inteligentan, pa je želeo da se podsmeva pomenutom akuelnom trendu, namerno kreirajući ovakvo djubre na postulatima istog. Ako je to i bio njegov cilj, onda moram da priznam da me je poptuno obmanuo.
