Shame - Drunk Tank Pink [2021]

Jan 30, 2021

Shame

Drunk Tank Pink

Dead Oceans / 2021

8.3

Izazovi na koje nailaze bendovi i muzičari na svom drugom albumu, poznati su mnogim ljubiteljima muzike. Još ukoliko je debi album bio odličan, onda je i znatno teže, jer postoje očekivanja koje morate ispuniti. Mnogo toga zavisi od tog drugog albuma, recimo da potvrdi da dobar debi album nije samo slučajnost, da opravda očekivanje publike, izdavača ali i samih muzičara. Ali možda i najvažnije je da oni sami utvrde svoje kreativno samopuzdanje. Shame su se upravo našli pred takvim izazovom nakon odličnog debi albuma „Songs of Praise“. Njihova situacija poprilično nalikuje onoj njihovih kolega sa nove ostrvske post punk scene, dablinskih Fountaines D.C. sa njihovim drugim prošlogodišnjim albumom „A Heros Death“.

Sam utisak koji Shame ostavljaju svojim drugim albumom „Drunk Tank Pink“ otrpilike je sličan onom koji su ostavili pomenuti irci. Pesme na prvom albumu Shame su stvarali godinama, u mnogo opuštenijoj atmosferi. Stvaranje pesama za drugi album zateklo ih je tokom turneje koja je trajala dve godine i imala oko 350 nastupa. Sve to dok su ovi momci još u svojim tinejdžerskim godinama. Iako je album „Drunk Tank Pink“ objavljen tek nedavno, sredinom ovog meseca, gotovo sve pesme su bile gotove i dobrim delom snimljene još početkom prošle godine.

Odnos izmedju atmosfere prvog i drugog albuma može se osetiti nakon upoređivanja pesama koje otvaraju ove albume. „Dust on Trial“ na albumu „Songs of Praise“ kiptala je pritajenim besom, anksioznošću, napeta atmosfera bila je konstantno na samoj ivici ekplozije ali ni za trenutak nije prešla tu granicu. „Alphabet“ koja otvara album „Drunk Tank Pink“ je ljutita i bučna ali bez onog naglašenog „teenage angsta-a“ koji kulja iz nje. Sama zvučna paleta na ovom albumu proširena je, pa osim jasnog uticaja bendova poput The Fall, koji su bili očigledni još na prethodnom albumu sada imamo nijanse popa i fanka, uticaje Talking Heads, Wire i Gang of Four utkane u već prisutne post punk zvučne pejzaže.

„Niger Hitter“ po energiji odgovara prethodnoj „Alphabet“ i u sebi nosi elemente uz koje bi čak mogli i zaigrati, kao recimo uz neke od hitova Talking Heads, čiji je uticaj u ovoj pesmi, kao i u „Water in the Well“ prisutan.

„Born in Luton“ kreće veoma dinamično, sa zanimljivim gitarskim teksturama, štimovima i pedalama, Eddie Greena i Sean Coyle Smitha, praćena izuzetnim ritmom Born in Luton na bubnju dok bas linija JBorn in Luton vas jednostavno tera na mrdanje čak i dok sedate u stolici, da bi na refrenu utonula u sporije i mračnije trenutke. “March Day” je jedna od onih pesama koje najbolje proleze uživo, pesma uz koju možete da skačete i urlate.

“Snow Day” svojim nabojem , i teskobom ponajviše zbog Charlie Steenovog recitovanja i urlanja i frenetičnog ritma ponajviše odgovara atmosferi prvog albuma. “Great Dog” sa nepunih dva minuta pršti pank energijom, dok je “6/1” donosi žestok indie rock/noise udarac koji se pretače u jednako žestoku i čvrstu “Harsh Degrees”.

“Human, for a Minute” smeštena na sredini albuma, predstavlja svojim mirnijim tonom predstavlja predah ali i dozvoljava Steenu da stihovima pokaže svoju romantičnu idelastičku stranu i pripremi slušaoca sa vrhunac albuma, kako muzički tako i lirski u poslednjoj “Station Wagon”.

Pesme na „Songs of Praise“ su nastajale tokom nekoliko godina, tokom životnog perioda koji je veoma turbulentan. Na njemu imamo i pesme koje su nastale dok su članovi benda imali jedva 16.godina. Emotivna i muzička zrelost tih pesama bila je poptuno drugačija od onih koje su nastajale samo par godina kasnije, ali ih je spajala zajednička nit čiste i iskrene energije, tipične za osobe tog uzrasta. „Drunk Tank Pink“ je sa druge strane emotivno kompleksniji i ujednačeniji. Na njemu se da oseti da su pesme nastajale u kraćem vremenskom periodu, što ga kao celinu čini koherentnijim ostvarenjem ali izazovnijim za slušanje, jer zahteva više vremena i pažnje u odnosu na „Songs of Praise“ koji je hvatao gotovo na prvo slušanje.

„Drunk Tank Pink“ može se posmatrati kao put odrastanja i sazervanja. Možda upravo otuda i naziv albuma. Naime boja koja se naziva „drunk tank pink“ ili još „baker-miller pink“ prepoznata je od psihologa kao boja, koju ako postmatrate par minuta, znatno smanjuje neprijateljsko, nasilno i agresivno ponašanje. I upravo ta komponenta koja je prštala sa prvog albuma, onaj osećaj da je samo pitanje momenta kada ćete ekplodirati i uraditi nešto čime nećete biti ponosni, recimo polomiti televizor jer vaš omiljeni tim prima gol u 94 minutu, ili pak baciti čašu ka pomenutom multimedijalnom objektu kada se na njemu pojavi „Prvorođeni“ koji vas ubeđuje da je država u kojoj živite prva negde i u nečemu. Ne, nakon ovog albuma nećete eksplodirati, bićete ljutiti, i besni ali ćete stati, razmisliti i ugasiti dotični multimadijalni objekat i pustiti "Drunk Tank Pink" još jednom.