Soul [2020]
Standardi animirane Pixarove produkcije u ostvarenju iz 2020. godine nazvanom Soul temeljno su izvedeni, u filmu koje nam odnosi priču o jazz klaviristi, čiji snovi o velikoj sviračkoj karijeri iznenada bivaju poremećeni nesrećnim padom u jedan o njujorških kanalizacionih otvora.
Simpatična potraga za smislom pojma duša u Pixarovoj produkciji, a u režiji njihovog zanatlije Pita Doktera (Petet Docter), ne zbori o vrletima egzistencijalne teskobe, nije metafizičko, niti previše filozofsko iskustvo persone koja je kroz život išla ne mareći o važnim stvarima, već je bila zaslepljena više bljestavošću svetala pozornice i iluzijom o popularnosti i priznanju esnafa, što i nije konceptualno originalno narativno rešenje, međutim, kao i u svim uspešnim delima - nije šta, već kako.
I tako priča o simpatičnom šeprtlji, ali i izuzetno talentovanom jazz pijanisti Džou (kome gla pozajmljuje Džejmi Foks), postaje saga o smislu života, kroz uspon, pad i katarzično iskupljenje, na način kako to formalno sažimaju najbolje praznične priče, čiji cilj jeste opipavanje tananih emocija i izazivanje sentimentalnih osećanja.
Soul i Pixar, sledeći agendu odavanja priznanja dorpinosu afroameričke zajednice ukupnom kulturnom identitetu Amerike, u pojednim scenama fragmentarno opisuju jazz kao muziku široke i impaktne moći, povezujući zvučni obrazac i kulturno nasleđe sa značajem vaspitanja i obrazovanja, koje se negde stereotipno vezuje za netalentovane i istrošene individue zaglavljene u simulakrumu prevaziđenog sistema školstva.
Konceptualno Soul ne nudi ništa što već crowd-pleasing animirana ostvarenja ne nude godinama unazad, ali suština se nekada i ne krije u tečnoj naraciji i zabavnim i komičnim tvistovima, već se nazire na obodima priče o značaju života i resetovanju prioriteta, što nas ponovo vraća na onu mantru da su najznačajnije stvari u ljudskom životu i dalje besplatne, a da pitanje ostaje samo koliko individua ima moć opažanja u suženim okvirima intelekta i subjektivne percepcije.
