Džez i leto

Jun 13, 2018

Redovni čitaoci FatHipstera znaju da na ovim stranama često preporučujemo muziku koja je idealna za slušanje u izvesnim životnim situacijima ili određenim godišnjim dobima. Što se tiče godišnjih doba, imali smo i letnje, i jesenje, i zimske i prolećne albume, dakle obrnuli smo pun krug. To samo znači da nastavljamo tamo gde smo stali pre 3 meseca, i nakon godinu dana ponovo preporučujemo dva albuma koja ponajviše pašu u letnje doba.

Ono što povezuje obe ploče jesu sledeće činjenice: na obe čujemo instrumentalnu džez muziku, obe potpisuju po dva muzičara, obe su objavljene u maju 2011. godine i u obe sam uživao tokom leta iste godine. Iako je ta povezanost sa godišnjim dobom krajnje lična, odnosno uopšte ne mora da znači da će i vas ove ploče asocirati na leto, mislim da je pre svega važan kvalitet koje obe nedvosmisleno poseduju. S obzirom na to, bilo bi mi draže da se složimo da je reč o sjajnim albumima, nego oko toga da li su idealni za slušanje u avgustu ili decembru. Uostalom, pronađite ih, preslušajte i donestie samo zaključak. Neka vam ovaj tekst posluži samo kao dobronamerni putokaz.

Archie Shepp & Joachim Kühn

Wo!man

Archie Ball / 2011

Klavir, saksofon, kamerna atmosfera, standardi, originali...I sve to odsvirano od strane dva čoveka koji se bave muzikom poslednjih pola veka

Nekadašnji bliski saradnik Džona Koltrejna i jedan od pionira fri džeza, Arči Šep već odavno nema mnogo veze sa ovom najprogresivnijom džez strujom. To mu se svakako ne može uzeti za zlo dok god snima kvalitetnu muziku. A ploča “Wo!Man”, koju je odsvirao zajedno sa nemačkim pijanistom Joakimom Kunom, živ je dokaz da to i dalje radi uprkos svojim godinama, a u maju ih je napunio 81.

Moram priznati da nisam bio oduševljen Šepovom poslednjom „afričkom“ fazom, odnosno albumom “Kindred Spirits” iz 2005. godine, kao ni njegovim gostovanjem na Beogradskom džez festivalu. Da li zato što sam previše „navučen“ na njegov stil iz davne prošlosti ili zato što mi je više preko glave legendi koje se pod stare dane oprobavaju u (pre svega) isplativim žanrovima kao što su etno, odnosno world music, nisam siguran. Verovatno baš zbog te “Kindred Spirits” faze ploču “Wo!Man” nisam dočekao sa preteranim oduševljenjem. No, po ko zna koji put se ispostavilo da su predrasude ipak samo predrasude i da na ovom albumu razloga za oduševljenje ima na pretek.

Iako se za Kuna ne može reći da potiče iz fri džez sveta, on je pekao zanat uz neka od najavangardnijih džez imena kao što su Don Čeri, pa je krajem šezdesetih svirao sa „Koltrejnovim“ Džimijem Garisonom, a devedesetih je sarađivao i sa nezvaničnim kumom ovog žanra Ornetom Kolmanom. Istina, on je dobar deo sedamdesetih svirao fjužn na sintisajzerima, no bilo bi neprirodno da neko ko je u muzici pola veka nema šarenu biografiju. Kun je svoj prvi trio osnovao 1964. i iako svetski džez nije zadužio toliko kao njegov šest godina stariji kolega Šep, nikako mu se ne može zameriti manjak iskustva. Čak naprotiv

Album otvara kompozicija „Transmitting“ koja počinje mračnim klavirskim pasažima Kuna, da bi mu se u jednom trenutku Šep priključio sa melodičnim, ali i na momente neobuzdanim saksofonom. Atmosfera u ovoj numeri je pomalo ambijentalna, i prvenstveno zahvaljujući Kunu, mnogo više odiše Evropom nego Amerikom. Emotivna Šepova, pomalo letnja balada „Nina“ kao da potiče sa njegovog tihog albuma „Black Ballads“, dok bi se Kunova „Sketch Final Coda Sax Monette“ komotno mogla izvesti na nekom koncertu klasične muzike. Kolmanova „Lonely Woman“ zvuči nešto obuzdanije nego u originalu, a šarm Elingtonove balade „Sophisticated Lady“ se savršeno uklapa pomalo noćnu atmosferu celog albuma.

Kun poslednjih godina često svira sam ili sa par muzičara u bendu, za razliku od Šepa koji ima običaj da okupi nešto veću ekipu. Međutim, ovde njih dvojica zvuče kao da ceo život sviraju kamernu muziku i kao da je to njihov najprirodniji izraz. Posebno plene kontrasti u njihovim stilovima – Kunov akademski i Šepovv samouki. Možda je na papiru diskutabilno kako bi se takvi stilovi sinhronizovali, ali dovoljno je da čujete bilo koju numeru sa ove ploče i nikakva dilema ne postoji.

Dok slušate “Wo!Man”, vi jasno čujete dva muzičara koji uživaju u onome što rade, koji nemaju poriv da ikome ugode, ili ne daj bože nešto dokažu, osim sami sebi. A kada na taj način pristupite snimanju albuma, a uz to imate iskustvo kakvo iza sebe njih dvojica imaju, neminovno je da ćete ugoditi mnogima. Što se dokazivanja tiče, biće da su to prepustili svojim unucima.

Kako ploča “Wo!Man” odmiče, shvatate da je potpuno nevažno koji pravac u džezu volite više, odnosno manje, kao i to sa kojim muzičarima su Šep i Kun ranije svirali. Ma čak je nevažno i da li volite džez kao takav. Ovo je muzika uz koju je moguće uživati na sto načina u trista prilika. I tako opet kada vratite album na početak. A to je i valjda i srž same muzike, zar ne?

Julian & Roman Wasserfuhr

Gravity

ACT Music / 2011

Album koji vraća dostojanstvo terminu „džez balada“

Braća Džulijan i Roman Vaserfur su 2006. snimil svoj debi album “Remembering Chet”, koji je posvećen Četu Bejkeru, legendi koja je najviše uticala na stil sviranja trube mladog Džulijana. Tada je on imao samo 17 godina, dok je pijanista Roman napunio tek 21. Pet godina kasnije, oni objavljuju svoju drugu ploču, ponovo za renomiranu evropsku džez etiketu “ACT”, kojom nam još jednom potvrđuju da na ove dvadesetogodišnjake i te kako treba računati u godinama koje su pred nama.

Bez velike filozofije i dubokih misli, ploča ”Gravity” se može okarakterisati kao skup nežnih džez balada. Na sreću, ovaj album nema mnogo veze sa onim silnim kompilacijama kojima u podnaslovu piše “Jazz Ballads” posle čega najčešće sledi Vol.1, 2, 15, 34…Reč je o ploči koja sadrži uglavnom originalni materijal (samo četiri pesme od trinaest su obrade) i na kojoj je autorski pečat muzičara više nego očigledan.

Uvodna “Twinkle Eyes” osvaja već na prvo slušanje, a u centru pažnje je svečana atmosfera pomešana sa melanholijom Džulijanove trube. Jedna od retkih Stingovih relativno-podnošljivih pesama (bar kada je potpisnik ovih redova u pitanju) “Englishman in New York” ovde zvuči čak više elegantno nego u originalu, dok Romanov osećajni klavir u Bert Kamfertovoj “L.O.V.E.” neodoljivo podseća na uvek emotivnog Bila Evansa. “Romos Us” je jedna od ređih kompozicija bržeg tempa, i dok je slušate ne možete se oteti utisku da kvartetu ipak više leže balade. Kažem kvartetu, jer pored Džulijana i Romana, na ovoj ploči sviraju dosta iskusniji basista Lars Danijelson kao i bubnjar Volfgang Hafner koji je ujedno i producent albuma.

Romanovo i Džulijanovo sviranje je prilično nenametljivo i iako su mladi, očigledno imaju dovoljno samopouzdanja, a biće da upravo zbog toga virtuoznost na svojim instrumentima uvek podređuju atmosferi kompozicije. A atmosfera je krajnje intimna i prisna. Opuštenost kojom njih dvojica izvode ove melodije, slična je onoj koju osećamo dok čitamo prijatnu knjigu u hladu na nekoj dalekoj plaži. Složićete se da je takav lagodan način svirke prava retkost u žanru kog bije glas da je pretenciozan.

Siguran sam da će svako ko voli da provodi letnje noći uz nežnu i kamernu muziku, uživati u intimi ploče “Gravity” svim čulima.