David Bowie: Finding Fame [2019]
Godina je 1973. Mesto je Hammersmith Arena u Londonu. Konceptualni umetnik Dejvid Bouvi, koji se krije iza svoje intergalaktičke tvorevine i alter-ega Zigija Stardasta, pre poslednje kompozicije, i poslednje kompozicije sa aktuelnog albuma The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars, simbolično nazvane Rock'N'Roll Suicide, proglasiće ne samo kraj turneje, već i smrt svog junaka i kreacije koja mu je donela dugo priželjkivanu slavu i uspeh.
Zigi Stardast je Bouvijeva tvorevina koja je postigla uspeh ne zahvaljujući njegovoj teatralnosti, farsičnosti i grotesknom imidžu i pojavi, već uprkos svim tim stvarima koje su generalno do tog trenutka smatrane previše bizarnim i sofisticiranim za ondašnje muzičke trendove i opšti ukus.
Zigi je zasijao i otišao u legendu kao plod tvrodglavosti i upornosti jednog čoveka i umetnika na putu sopstvene introspekcije, samospoznaje i želje da se jedna umetnička vizija primi kod što šire populacije.
Naravno, Bouvi je sa svojim muzičko-scenskim konceptualizmom prošao u Britaniji i Evropi, dok će za uspeh u Americi morati da prođe kroz puno umetničkih i stilskih transformacija.
Ali, treći deo trilogije David Bowie: Finding Fame, autora Fransisa Vejtlija (Francis Whately), ne bavi se fenomenom zvanim Zigi Stardast, već ranim radovima umetnika, koji su satkani od bezuspešnih pokušaja da pronađe svoj jedinstveni muzički izraz, a da pritom sakupi i grupu svirača koji bi ga na toj misiji pratili.
Oni koji su čitali Bouvijevu temeljnu biografiju koju potpisuje Mark Spic u Vejltijevom filmu neće pronaći mnogo detalja, koji nisu prepričavani mnogo puta i na taj način ušli u legendu.
Vejtli sažima svoju naraciju kroz svedočenja Bouvijevih bliskih saradnika i kolega iz šezdesetih, oslanjajući se na gomilu kvalitetnog arhivskog materijala, uz kreativnu montažu stvara pristojan dokumentarni film dostojan imidža i popularnosti jednog Dejvida Bouvija.
