Eddie The Eagle [2016]
Otkako znam za sebe nisam propustio nijedne zimske ili letnje olimpijske igre. To je za mene uvek bio specijalan period, kada bi se sve ostalo zapostavljalo. Slično je i sa fudbalskim prvenstvima. U zimu 1988. godine bio sam pri kraju osnovne škole. Znam da sam se naprasno razboleo kako bih sedeo kući i mogao da gledam olimpijske igre. To je bilo doba Alberta Tombe i Pirmina Curbrigena u alpskim disciplinama, Gunde Svana na 50km u nordijskom trčanju, prelepe Katarine Wit... Doba mojih favorita u hokeju na ledu, reprezentacije Finske, koji su osvojili srebrnu medalju, i naravno, fantastičnog letećeg Finca Mati Nikenena. Naši skakači Primož Ulaga i Matijaš Debelak su osvojili srebro u ekipnom skakanju, dok je Debelak osvojio bronzu na 120metarskoj skakaonici. Ipak, te olimpijske igre imam u veoma lepom sećanju po nekim drugim sportistima - bob timu Jamajke i Ediju Edvardsu, simpatičnom britanskom skakaču.
Od filma „Eddie The Eagle“ očekivao sam da bude klasična „underdog“ priča o britanskom sportisti Majklu Ediju Edvardsu, možda komedija u duhu „Cool Runnings“ o gorepomenutom bob timu Jamajke. Ovaj film donekle i jeste takav. Pun je klišea, koje i očekujemo od ovakvog filma, sa krajem koji takođe očekujemo. Ali je inspirisan istinitom pričom, koja je mnogo važnija od samog kvaliteta filma. Priča je svakako malo promenjena, malo romantizovana.
Tajron Egerton (Kingsman Secret Service) je prilično dobar u ulozi Edija. Posebno kada se uzme u obzir Edijev izgled i gestikulacija. Deluje uverljivo u ulozi trapavog, dobroćudnog mladića kome je glava puna snova o olimpijskim igrama. Lik trenera koga glumi Hju Džekmen je baziran na Edijevom pravom treneru samo činjenicom da je postojao i da je bio alkoholičar. Dekster Flečer, koji je daleko poznatiji kao glumac nego kao režiser, odlučio je da iz priče potpuno izbaci drugu dvojicu trenera i da radnju filma prebaci u Nemačku, umesto u Lejk Plesid (Lake Placid) u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je Edi stvarno učio svoje prve korake u ovom sportu. Pa ipak, svi stereotipi koje vidimo u ovom filmu, ne umanjuju podvig koji je Edi učinio u svom životu.
Kako skijaški skokovi nisu preterano popularan sport, osim oko Nove godine i u zemljama koje se kotiraju kao sile u ovoj disciplini, verujem da većina nikada nije čula za Edija Edvardsa. Ono što je pozitivna strana ovog filma je da je u njemu prikazana veličina tog podviga. Film prati Edijev život od detinjstva, deo koji je proveo nepokretan, u bolnici, prognoza doktora je bila da on nikada neće moći da se bavi bilo kakvim sportom. Vidimo njegovu nepokolebljivu želju, kroz ceo njegov život, ne toliko za nekim velikim uspehom, već više za nečim nemogućim, bar je tako delovalo kada je on u pitanju.
Ja se i danas, posle toliko godina, sećam njegovih skokova, i njegovog radovanja za najslabiji rezultat na takmičenju. Čovek je bio toliko simpatičan, da je bilo nemoguće ne navijati za njega. Mnogi su njega videli, možda, i kao klovna ili zabavljača, mnogi kao sramotu za sport, jer, ruku na srce, njegov stil skakanja je bio užasan, daleko od savršenstva i gracioznosti Matija Nikenena. Ovaj film, a i podaci koje sam o Ediju pronašao posle odgledanog filma, pomogli su mi da ga sagledam u potpuno drugačijem svetlu. Ogromna količina hrabrosti i odlučnosti koju je taj čovek imao dostojna je divljenja, i to se u filmu dobro prikazuje. Dovoljno je da pogledate scene skokova iz prvog lica, shvatićete o čemu govorim. Posle ovog filma shvatam da je Edi Edvards bio oličenje pravog sportiste, ne po svojim rezultatima, već po svom duhu, hrabrosti, ljubavi prema sportu. Da biste bili dobar sportista, trebalo bi imati sportskog duha ne samo na terenu već i u životu. Talenat i rezultati nisu opravdanje za nesportsko ponašanje na terenu ili van njega, nažalost u sportu toga ima sve više. Dovoljno je pogledati šta je Mati Nikenen učinio od svog života, doduše na sportskim terenima je bio besprekoran, ali ima mnogo primera nesportskog ponašanja na sportskim terenima, koje se opraštaju, zbog talenta i zbog novca koji ti likovi donose, kao recimo slučaj popularnog urugvajskog kanibala ili još popularnijeg argentinskog „rukometaša“, čoveka sa „božijom“ rukom.
Nažalost, ono što se u filmu ne prikazuje je da Ediju njegovo savršeno sportsko ponašanje, duh i hrabrost, nisu oprošteni. Pre mnogo godina jedva sam čekao zimsku olimpijadu u Albervilu, ali kada sam shvatio da Edija nema, mislim da sam od tada potpuno izgubio interesovanje za taj sport. Tek sada sam saznao da su razlog njegovog nepojavljivanja pravila koja je sportska federacija promenila kako se ne bi ponovilo, da se neki „amater“ kao što je Eddie „The Eagle“ Edwards (koji je po svim pravilima u potpunosti zaslužio da se nađe na olimpijskim igrama) ne bi ponovo dokopao nekog velikog takmičenja i kvario „lepotu“ sporta. Takvim potezima cela ideja olimpizma prestaje da postoji.
Svakako da je priča o Ediju mogla da bude i dokumetarni film, možda takav i postoji, ali, budimo iskreni, koliko ljudi bi videlo taj film, do koliko ljudi bi priča o ovom čoveku dospela. Verovatno mnogo manje nego film u kome glumi Hju Džekmen. Iako je ovo sasvim prosečno ostvarenje, trebalo bi ga pogledati. Nosi važnu priču o hrabrosti, o upornosti, o savladavanju gotovo nemogućih prepreka koje život postavlja pred nas. A pri tome glavni akter nije izmišljen, kao ni njegova hrabrost i upornost . On je sada vlasnik je državnog rekorda u skijaškim skokovima, 1996. godine uspeo je da skoči 115 metara, što je pristojan rezultat. Ono najvažnije je da Eddie The Eagle za sebe kaže da je srećan čovek. Zaslužio je.
