Tom Waits - Bad As Me [2011]

Nov 06, 2019

Tom Waits

Bad As Me

ANTI- / 2011

Tokom protekle četiri decenije, malo koji muzičar je opisao život otpadnika od društva bolje od Toma Vejtsa. U stilu Čarlsa Bukovskog i bitnika kao što su Džek Keruak ili Vilijem Berouz, Vejts je u svojoj muzici na gotovo fotografski način dočarao životne neuspehe pijanih besposličara, slomljeno srce čoveka najboljih namera, tugu prostutke u zatovoru, zvuke nedeljnog jutra u radničkom stambenom bloku ili samosvet o bolu prouzrokovanog slabim karakterom.

Bez obzira da li je romantičan i pomalo naivan kao na prvencu “Closing Time” (1973), natopljene duše u alkoholu kao na “Small Change” (1976), uspešan u svemu kao na “Rain Dogs” (1985), tetatralan kao na “Black Rider” (1993) ili besan kao na “Real Gone” (2004), Vejts je uvek bio bez dlake na jeziku, uvek dosledan sebi i nikada nije pravio kompromise ni sa kim. Takav slučaj je i sa njegovim 22. studijskim albumom, “Bad as Me” objavljenim 2011.godine..

Reći za album koji je snimio neko na početku sedme decenije života da je zreo, suvišna je informacija i za mnogo manje talentovane muzičare od Toma Vejtsa. Međutim, činjenica da ova ploča zvuči mnogo svežije i stilski raznovrsnije od mnogih koje je snimio ranije, nije nimalo za potcenjivanje.

Ukoliko volite Vejtsa kada svira bluz, on je tu. Ako vam više prija kada je u baladerskom raspoloženju i taj Vejts je tu. Možda spadate u one koji bi da čuju nekog novog i malo drugačijeg Toma – e pa i on je tu. Mislim da su samo ovi razlozi dovoljni da vam predoče o kakvoj velikoj ploči se radi…a oni su tek samo jedan delić od pozitivnih strana ovog albuma.

Tomov glavni partner u pisanju pesama još od albuma “Swordfishtrombones” (1983) je ujedno i njegova životna partnerka - supruga Ketlin Brenan.

Pre snimanja svake ploče, njih dvoje vode duge razgovore o tome kako treba da zvuče finalne verzije pesama, kakav tempo treba da dominira na ploči, kao i koji će muzičari svirati na albumu. U nedavnom intervjuu koji je Tom dao povodom novog albuma, na gotovo svako drugo pitanje njegovi odgovori bili su u stilu “to Ketlin zna mnogo bolje nego ja; da nije bilo Ketlin ta pesma bi bila mnogo brža; to je bila njena ideja; u životu mi ne bi palo na pamet da pozovem Kita Ričardsa da svira na albumu da Ketlin nije insistirala”, iz čega nam je više nego jasna uloga Brenanove u Tomovom stvaralačkom radu poslednjih četvrt veka.

Dakle, upravo je na njen nagovor Tom pozvao Kita Ričardsa (za one mlađe od 10 godina, to je gitarista grupe “Rolling Stones”, a ako ne znate ni ko su oni…pa saznaćete već nekako), kao gostujućeg muzičara na “Bad as Me”. Njih dvojica su sarađivali nekoliko puta, a najpoznatija saradnja je bila na Tomovom komercijalno najuspešnijem albumu “Rain Dogs”.

Tom je bio ubeđen da je Kit prezauzet i da nema šanse da se opet odazove njegovom pozivu i zbog toga je oklevao uprkos insistiranju Brenanove. Ispostavilo se da je ona bila u pravu, pošto se Ričards sa oduševljenjem odazvao Tomovom pozivu, došavši u studio na dan snimanja kombijem u kom su bile na desetine različitih gitara. Kitovu gitaru ovde čujemo u tri pesme, a u jednoj je čak pevao i prateće vokale.

Pored Ričardsa, gitaru na gotovo celom albumu je svirao Mark Ribo, stari Tomov prijatelj i saradnik. U njegovu virtuoznost i improvizaciju na gitari mogli smo da se uverimo i na Beogradskom džez festivalu, na kom je Ribo održao predivan koncert sa svojim triom. Ovoj “all star” gitarskoj ekipi se priključio i Dejvid Hidalgo iz grupe “Los Lobos”, koji je poslednjih godina u više navrata svirao harmoniku u pratećem bendu Boba Dilana.

Na ovoj ploči, pored gitare i harmonike, svirao je violinu i bas. Kad smo već kod basa, svako ko iole malo poznaje trenutno stanje stvari u savremenoj rokenrol muzici, reći će vam da su tri najvažnija imena koja danas sviraju bas Majk Vot (nekada u grupama “Minutemen” i “fIREHOSE”), Fli iz grupe “Red Hot Chili Peppers” i Les Klejpul iz benda “Primus”. Od njih trojice, poslednju dvojicu čujemo u tri pesme na albumu “Bad as Me” – Fli svira u “Raise Right Men” i “Hell Broke Luce”, a Les u “Satisfied”.

Kad na to dodamo da u pet pesama usnu harmoniku svira šezdesetsedmogodišnji Čarls Maselvajt, koji je svojevremeno bio glavna inspiracija za lik iz filma “Braća Bluz” kog je glumeo Den Ekrojd, mislim da imate prilično jasnu sliku sa kakvim je muzičkim kremom Tom snimio ovu ploču. Naravno, čak ni ovako proverena imena automatski ne garantuju da će album biti dobar, a baš takav je slučaj sa “Bad as Me”. Reći da je ovo dobar album, bila bi mala uvreda za njega, jer je “Bad as Me” po mnogo čemu, samo jedan korak od remek dela.

Sve počinje pesmom “Chigaco” u kojoj gostuju duvači iz Nju Orleansa. Kako sam Tom kaže, do sada nikada nije koristio duvače na ovaj način, tako da je svesno ušao u eksperiment nemajući ideju u šta će se on izroditi. Ispostavilo se da se izrodila jedna od najlepših pesama na ploči, koju bismo u slobodnoj interpretaciji mogli okarakterisati kao “pop za 21. vek snimljen od strane bluz ljudi iz 20. veka”.

Ovo je ujedno i jedna od tri pesme u kojoj istovremeno čujemo Ričardsovu i Riboovu gitaru. Kada smo već kod pesama bržeg tempa, nemoguće je ne pomenuti pomahnitalu “Hell Broke Luce” u kojoj Vejts peva o ratnom veteranu koga užasi iz minulog rata progone gde god da se nađe. Tomov glas natopljen litrima alkohola i tonama nikotina ovde zvuče jezivije nego ikad, Riboova gitara zlokobno reže kao da potiče iz nekog hevi metal benda, a ispod svega toga čujemo zvuke mitraljeza i eksploziju bombi. Ne sećam se da sam ikada čuo pesmu koja paranoju i strahove bivšeg ratnika dočarava na ovako strašan i slikovit način.

U odnosu na ovom albumu prethodni “Real Gone”, na kome skoro i da nije bilo balada, ovde ih ima nekoliko, a verovatno je najupečatljivija “Back in the Crowd”. U njoj se Tom obraća ženi koja ga ostavlja, sa molbom da “ako ga već ne želi, da ga vrati u gomilu”. Pesma poseduje mediteranski šmek za koji je najzaslužnija Roboova gitara koja neodoljivo podseća na trubadure sa juga Španije.

Rame uz rame sa ovom pesmom stoji i balada “Pay Me”, koja je živ dokaz da u starom ciniku kakav je Tom i dalje ima romantike. Inspirisana irskim folk baladama, pesma “Last Leaf” je jedina u kojoj čujemo glas Kita Ričardsa. On ovde zajedno sa Tomom peva o prolaznosti, naglašavajući “kako je jesen stigla i odnela svo lišće sa drveća osim jednog, koji nikako da otpadne ma koliko vetar jako duvao”.

Znajući “život i priključenija” Kita Ričardsa, njegov glas ovoj pesmi daje vrlo preciznu simboliku. Zanimljivo je pomenuti da je upravo “Last Leaf” nedavno bila povod da u jednim našim dnevnim novinama hvalospeve o ovom Kitovom i Tomovom duetu, na njemu svojstven i poetičan način, izrazi bard muzičkog novinarstva sa ovih prostora, Petar Peca Popović.

Ako ste mislili da se Tom Vejts uspavao jer nije objavio studijski album čitavih sedam godina, kao što vidite - pogrešili ste. On ne samo da se nije uspavao, nego se čini da je budniji i vitalniji nego ikada. Svi oni stilovi sa kojima se godinama igrao nalaze se na jednom mestu – na “Bad as Me” čujemo i bluz, i rok, i džez, i folk, i šansonu, i pop, i kantri, i još štošta. Njegovi stihovi i dalje verno opisuju prognane ljude bez doma, zavodnike sa suzama u očima i gubitnike kojima flaša alkoholnog pića viri iz spoljašnjeg džepa pohabanog, sivog sakoa. Taj spoj šarene lepeze muzičkih žanrova, i njegove zrele poezije, neki su od glavnih razloga zašto je ovo verovatno najbolji Tomov album još od ploče “Bone Machine” iz 1992. godine.

Naslov ove ploče preveden na srpski jezik bio bi “loš kao ja”. Ukoliko Tom Vejts kada je loš snima ovakve albume, nama ne preostaje ništa drugo nego da mu poželimo da nikada više ne bude dobar. Šalu na stranu - bez ijednog sekunda zadrške slobodno možemo reći da je pred je ovo jedan od najboljih albuma objavljenih u 2011. godini.