Fontaines D.C. - Dogrel [2019]

Jun 07, 2019

Fontaines D.C.

Dogrel

Partisan Records / 2019

8.9

Sve više možemo pročitati kako je gitarska muzika u krizi. Ovakva tvrdnja jeste tačna do neke mere. Gotovo da od devedesetih na ovamo nismo imali fenomene poput grungea, madchestera ili brit popa.

U prošloj deceniji imali smo nagli skok popularnosti indie rock, pop i folk muzike ili nu metala ali to ni blizu nije bila tako jaka kreativna ekspolzija kao one koje su potresale svet popularne muzike krajem prošlog veka.

Uzroci za ovakvo stanje su duboki i kompleksni da bi se mi njima bavili, jedino što možemo uraditi je ukazati i preporučiti nove mlade bendove koji odskaču od mase drugih gitarskih bendova srodnih žanrova, a takvih na svu sreću ima. Bristolski post-punk bend IDLES iza sebe već imaju dva odlična albuma, a prošle godine dobili smo fantastičan debi album londonskog benda Shame. Ove godine ovoj kolekciji možemo dodati i debi album „Dogrel“ dablinskog kvinteta Fontaines D.C.

Muzika svih ovih pomenutih bendova poseduje sličnu sirovu i iskrenu energiju ali svaki od bendova naravno nosi veliku dozu autentičnosti. Fontaines D.C. su fokusirani na grad u kome su odrasli, na opasnost od gubljenja identita pred naletom modernih vremena. Stihovi frontmena Griana Chattena veoma često nastaju u irskim pabovima i predstavljaju moderni odjek omiljenih pesnika i pisaca benda poput Jamesa Joysea, W.B. Yeatsa ili Johna Keatsa.

Ruku na srce Chatten i ne pokazuje da ima neke bogate vokalne predispozicije, bar gledano sa tehničke strane, ali to nikada i nije bio jedini potreban preuslov za dobrog i zanimljivog frontmena. Chatten svoj glas koristi na pravi način, uz snažan irski naglasak odličnom ritmikom tokom recitovanja ironičnih „Dublin in the rain is mine / A pregnant city with a catholic mind” i iskrenih stihova „My childhood was small / But I'm gonna be big” koji upakovani u eksplozivnu ritam sekciju, praćenu sirovim gitarskim rifovima sklapaju savršen recept za dobru gitarsku pesmu kakva je upravo jednoipo minutna “Big” koja otvara album.

“Sha Sha Sha” odiše atmosferom britanske post punk scene 80ih godina, i možemo je sasvim komotno smestiti na muzičku teritoriju koja se nalazi na preseku muzike bendova poput The Clash, The Smiths i The Fall.

Fontaines D.C. su godinama polako gradili svoj muzički imidž i skupljali fanove. Od jedanaest pesama na ovom album bend je prethodnih godina sedam objavio kao singlove. Već tada je bilo više nego očigledno da se radi o veoma dobrom bendu.

Jedan od tih singlova bila je i pesma “Too Real”. U savršen početak koji donose gitare Carlosa O’Connela i Conora Curleya, i ritam Toma Colla jednako savršeno uleće bas linija Conora Deegana koja brzo diže tenziju nakon koje očekujete pravu eksploziju sazdanu od urlika Grainta Chattena i distorziranog gitarskog uragana, ali uz blago razočaranje Fontaines D.C., vas samo dovedu do ivice ali nikada ne gurnu preko.

Ima tu distorziranih gitara, koje prate jedno mlako “aaaaaa” koje dolazi od strane frontmena ali ne možete se otrgnuti utisku da je tu nešto ostalo nedorečeno. Doduše možda to dolazi samo zbog mog ličnog ukusa i nedostatka žestine koju su sa lakoćom servirali bendovi poput Nirvane, ali ne mogu se otrgnuti utisku da je produkcija ovog albuma, posebno na ovoj pesmi možda za previse ispeglana,i pročišćena . Pa i pored toga “Too Real” je odlična pesma.

Bas linija dominira pesmama “The Lotts” i “Television Screens” i dok “The Lotts” evocira tamniju atmosferu zvuka Joy Division ili The Cure, “Television Screens” priziva New Order. Napetu i energijom nabijenu “Hurricane Laughter” prati veoma smirena, melodična i melanholična “Roy’s Tune”. Cinizam curi iz stihova „Checkless Reckless“, „Liberty Bell“ je mladalački melodična i razdragana, „Boys and the Better Land“ socijalno obojena, dok je „Dublin City Sky“ oda velikom Shane McGowanu.

„Dogrel“ je izvanredan debi album, Fontains D.C. su bend koji pred sobom ima otvoren put u veoma svetlu i kreativnu budućnost.