Hevi reissu (Heavy Trip) [2018]
Zamislite četvroricu momaka, ljubitelja heavy metal muzike, koji odrastaju u malom, učmalom selu u zabiti na severu Finske. Onda još zamislite da njih četvorica, beg od svakodnevnog šikaniranja i maltretiranja zatucane okoline , traže u podrumu klanice irvasa u kome svakodnevno sviraju dvanaest godina, bez ijednog nastupa pred pubikom.
Ne treba mnogo mašte da bi se shvatilo da momci iz benda Impaled Rektum, koji sviraju symphonic post-apocalyptic reindeer-grinding Christ-abusing extreme war pagan fennoscandian metal u svom rodnom mestu štrče kao “prase u Teheranu” , i pored opšteg verovanja da metal muzika ima gotovo status kulturološke institucije u Skandinaviji.
Stidljivi pevač Turo, medicinski tehničar u lokalnom staračkom domu (Johannes Holopainen), pametni basista/lokalni bibliotekar Pasi (Max Ovaska), gitarista i ljubitelj irvasa, ujedno i sin vlasnika pomenute klanice Lotvonen (Samuli Jaskio), i bubnjar Jynkyy (Antti Heikkinen) su pre svega veoma dobri momci, koji svoje slobodno vreme, za razliku drugih svojih vršnjaka igraju hokej i jure devojke, provode svirajući metal. I veoma su dobri u tome.
Muzika, kao jedan od stubova ovog filma delo je finskog muzičara i kompozitora Lauri Porra (čukun unuka velikog finskog kompozitora Jana Sibeliusa).
Porra, koji važi za jednog od najdarovitijih mladih finskih kompozitora, muzikom se bavi od svoje šeste godine, obrazovao se na džez konzervatorijumu u Helsinkiju, snimio nekoliko albuma instrumenalne muzike, komponovao dela moderne klasične i filmske muzike i ujedno je basista je poznatog finskog power metal benda Stratovarius. Otuda i muzika benda Impaled Rektum, koja je naravno njegovo delo, dok su pesme odsvirali članovi finskog benda Mors Subitra, deluje žestoko, autentično i moćno, čak i nekome ko nije ljubitelj black metala, što soundtrack za ovaj film čini i jednim od njegovih najboljih aspekata. Obrada poznate šansone "L'ete indien" Joe Dassina, ili tačnije njen prepev na finski, koji je sedamdesetih pod snimio finski muzičar Danny i preimenovao je u "Kuusamo" zvuči poptuno neverovatno.
Ali ne morate biti ljubitelj ove vrste muzike da biste uživali u filmu.
Juuso Laatio i Jukka Vidgren, uspeli su da svoj režiserski debi prilagode, kako gledaocima koji nisu ljubitelji ove muzičke scene, tako i, pametnom upotrebom heavy metal ikonografije, film približe i učine veoma zanimljivim poklonicima ove muzike. Naravno da je ovakav film pun klišea karakterističnim za ovaj žanr. Heavy Trip se na veoma zabavan način poigrava sa rasnim, verskim i potuno budalastim i neutemeljenim predrasudama prema drugačijim i autentičnim pojedincima u okviru male društvene zajednice.
Na sve to dodajte i nimalo suptilnu promenu u atmosferi filma od momenta kada se glavni junaci u približe Norveškoj granici. Od granične policije, pa preko lokalne milicije do mladih ljudi koji LARPuju (Live Action Role Play) na obali fjorda zamišljajući da su vikinzi, svi karakteri (gotovo svi norvežani) deluju kao da su izašli iz Monty Pythonovog cirkusa. Jedno od verovatnih objašnjenja za ovakav izlet možda leži u zdravom, evropskom nacionalno-komšijskom začikavanju, ovoga puta autora finaca usmerenog na komšije norvežane.
Laatio i Vidgred su upravo pronašli pravu formulu po kojoj su sve ove prepoznatljive klišee upakovali i složili sa zanimljvim i živopisnim subkultirnim pokretom.
"Heavy Trip" je pre svega šarmantna, osvežavajuća, lagana, i pomalo mračna (a i kako bi moglo biti drugačije kada je film black metalu) komedija koja ima sve elemente da postane kultni hit ovog žanra.
