Tropical Fuck Storm - Fairyland Codex [2025]
Kad sam prvi put pustio "Fairyland Codex", nisam znao da li da pojačam ili da izađem iz stana. Kao da je neko otvorio limenku punu besa, paranoje i čudne nežnosti, i polio me time bez pitanja. Tropical Fuck Storm ne prave muziku da ti ulije nadu u bolje sutra. Oni ti iseku tepih pod nogama, pljunu na ono što si zvao stabilnošću i pozovu te da zaplešeš u krhotinama. I čudno je to što prihvatiš.
Ovaj album ne ulazi kroz vrata. On ih razvali. Gitare reže kao napuštene mašine, bubnjevi udaraju kao poslednje pretnje pre nestanka struje, a glas Garetha Liddiarda – ponekad drhtav, ponekad podrugljiv, uvek na ivici pucanja – nosi sav taj haos kao staru, pokislu jaknu. Nema tu mesta za kurtoaziju. Svaka pesma je kao gutljaj prejakog alkohola: gori, ali se ne zaboravlja.
U “Irukandji Syndrome” već na startu znaš s kim imaš posla. To nije pesma, to je otrov u ritmu. Zvuk vrišti, stihovi se znoje, a ti, ako si pametan, nećeš tražiti “catchy” refren. “Goon Show” ide još dalje – kao da su svi likovi sa naslovnih strana tabloida našli bend, uzeli LSD i počeli da ti se deru u uvo kroz megafon. Ipak, nije to samo haos zbog haosa. To je precizno navođena satira. Nemaš gde da pobegneš od poruke, jer te udari direktno među oči.
Onda dođe “Stepping on a Rake” i sve uspori. Ne zato što su se smirili, nego da ti pokažu da umeju i da boli bez buke. To je balada, ako baladom možeš da nazoveš nešto što ti lomi srce dok ti priča da nije ni vredno krpljenja. “Teeth Marché” šiba ritmom, pleše po rubu fonky raspada, dok ti tiho kaže: “Svi ste vi na prodaju, samo je pitanje cene.” Nema mnogo filozofiranja. Kažu šta imaju, pa te ostave da se sam nosiš sa posljedicama.
