Burning [2018]
Korejski autor Li Čang-dong (Lee Chang-dong), kao jedan od najiskusnijih predstavnika njihovog novog talasa, adaptirao je novelu Barn Burning najpopularnijeg japanskog pisca u ovom trenutku Harukija Murakamija.
Film prosto nazvan Burning sve je, samo ne prosta priča, ali sadrži suvu esenciju Murakamijevih narativnih opsesija i unutrašnjih demona.
Junak priče je, kao i u većini Murakamijevih radova, usamljenik, melanholik, introvertni čudak na margini društva, duboko zagledan u sopstvenu unutrašnju auru života koji ga je snašao.
Međutim, sve ostalo je mahom delo sjajnog Li Čang-donga.
Murakamijeva kratka priča nije ni izbliza toliko kompleksna kao Lijeva dvoipočasovna adaptacija.
Murakamijev ljubavni trougao se odvija na farmi blizu granice sa severnim susedom, i toj sceni je Li dao opširno centralno mesto u filmu. U priči, nakon ispušenog džointa, bogati dečko junakove simpatije iz detinjstva se ispoveda i priznaje, kako s vremena na vreme, samo zabave radi, zapali po koji obližnji plastenik, i da je to ustvari njegovi skriveni fetiš, koji autoru kratke priče služi kako bi srušio 'slona u sobi', što je i osnovni narativni elemenat Murakamijevog omnibusa.
'Elephant In the Room' je omniprisutan tokom celokupnog trajanja filma, ali sva dešavanja pre te scene, i čitav misteriozni zaplet nakon, delo su Li Čang-donga, koji je i sam, pre nego što je postao reditelj, bio pisac.
Zašto ovaj sudar Li-Murakami dobro funkcioniše?
Burning je prvi film koji uzima ono najbolje iz Murakamijeve proze, koja i nije previše filmična, jer njegovi junaci često vode unutrašnje monologe koji zahtevaju specijalnu vrste empatičnosti, odnosno emociju za koju je potrebno prilično cerebralno perceptivno i vizuelno iskustvo posmatrača.
Prosto rečeno – film nije baš medij po ukusu ozbiljne savremene književnosti, i tu Murakami nije izuzetak.
Ali, tu na scenu stupa majstor kao što je Li Čang-dong, autor koji praktično nema slab film u svom opusu. I što je još značajnije, njegova stilska estetika uzima najbolje od Antonionija, Bertolučija i Ozua, a u filmu Burning, konkretno nešto malo i od misterije filma Vertigo, čuvenog Hičkoka.
Ono što je najbolje kod takozvanih 'slow cinema' uradaka, a Burning je eklatantan primer, jeste da fokus vrlo često nisu junaci same priče, već okruženje. Zgrade, ulice i priroda grade atmosferu koja poručuju mnogo više nego li dijalozi, kojih ionako ima premalo da bismo izveli smislenije zaključke.
Ali, ne dajte da vas to stanje vizuelne opijenosti i harmonične izmaglice korejskih krajolika, prljavih pregrađa i urbanih naseobina previše zanese, jer Burning ima mnogo toga da ponudi i na narativnom planu. Zaplet je maglovit, ali iako ništa nije gorelo na javi, mnogo toga izgorelo je u snovima junaka, i ključevi rešenja su tu nadohvat ruke.
