The National: Pop muzika za odrasle

Sep 06, 2017

Način na koji je raspoređena školska lektira po razredima, pre svega zavisi od toga u kom je uzrastu učenik. Logično je da od đaka u 4. razredu osnovne škole nećete tražiti da čita roman Dostojevskog, odnosno nećete osamnaestogodišnjeg maturanta terati da traži skriveno značenje između redova Andersenovih bajki.

To naravno ne znači da neki napredni klinac ne može već sa 12 godina čitati “Braću Karamazove” ili da se neki maštoviti gimnazijalac neće vratiti u svet naivnosti i fantazije koje ga sećaju na rano detinjstvo. Uostalom, setite se dela “Mali princ”. Njega ne samo da čitaju svi uzrasti od 7 do 77 već iskreno i sa razumevanjem uživaju u njemu. Međutim, kada čovek dođe u određene godine, počinje malo drugačije da shvata “šta je u stvari pisac hteo da kaže”.

Iako (na žalost) ne postoji obavezna muzička lektira, odnos između mladosti i iskustva u razumevanju ove grane umetnosti, nije mnogo drugačiji od književnosti. Ličnim primerom mogu posvedočiti da sam kao četrnaestogodišnjak uživao u albumu “Automatic for the People” grupe “R.E.M”. Voleo sam te setne melodije i način na koji se glas Majkla Stajpa nosi sa njima.

Tada nisam imao pojma da većina tih pesama zapravo govori o smrti, kao i da članovi grupe gotovo uopšte nisu međusobno komunicirali tokom snimanja. Kasnije, kada sam sazreo, počeo sam na drugi način na tumačim Stajpove stihove i mnoge stvari koje mi nisu bile jasne kao klincu (poput one da je lajt motiv pesme “Nightswimming” zapravo seks) počeo sam da shvatam. Iako na drugi način, to me nije sprečilo da nastavim da volim ovaj album koji mi je i danas drag. Uostalom, isto mogu reći za već pomenutog “Malog princa”.

Ukoliko spadate među poznavaoce diskografije grupe iz Njujorka “The National”, onda su vam sigurno jasne dodirne tačke između njih i “R.E.M”, odnosno kultnog dela Egziperija. I “The National” prave muziku za sve od 7 do 77, i njihove pesme su pitke i melodične, ali tek nakon što malo zagrebete ispod površine i zadubite se u njihove stihove, postaje vam jasno koliko su oni zapravo zreli.

Bez obzira da li pevaju o strahu od onog osećaja kada postanete roditelj, o griži savesti zbog činjenice da ste se nakon odlaska od kuće udaljili od rođenog brata ne samo na fizički način, ili pak o “nepresušnoj temi za zrele ljude” smrti, te ozbiljne tekstove prati naizgled jednostavna pop melodija koja od vas ne insistira na bilo čemu. A onda kada se udubite (ili možda porastete) i skapirate o čemu zapravo govore njihovi stihovi, gotovo je izvesno da vam ni one melodije neće zvučati nimalo jednostavno i naivno.

Braća i Met

Iako je grad u kome “The National” žive i stvaraju Njujork, zapravo ceo bend potiče iz Sinsinatija, odakle se preselio u “veliku jabuku” krajem prošlog veka. Pevač i tekstopisac Met Bernindžer i basista Skot Devendorf sredinom devedesetih su osnovali bend “Nancy” i za pet godina postojanja objavili su album “Ruther 3429” koji je prošao nezapaženo. Neki od fanzina koji su recenzirali taj album, poredili su Metov način pevanja sa Stivenom Malkmusom iz tada aktuelnog benda “Pavement”, što nimalo nije bilo daleko od istine.

Gotovo u isto vreme kada su se Met i Skot preselili u Bruklin rešivši da dignu ruke od “Nancy” (što je inače ime Skotove majke) dolaze u kontakt sa Skotovm bratom Brajanom, kome je takođe dojadilo sviranje u neuspešnoj grupi “Project Nim”. Pored Brajana (koji svira bubanj), taj sastav napuštaju blizanci, gitaristi Brajs i Eron Desner. Dakle, dva rođena brata i dva brata blizanca, zajedno sa Metom koji jedini nije imao porodicu u bendu, osnivaju “The National” 1999. godine. Kako su kasnije pričali, ovaj naziv su izabrali “zato što ne znači ama baš ništa”.

Tih prvih nekoliko godina bili su samo jedan od milion rok bendova iz Njujorka. Svu zarađenu lovu su trošili na putovanja po Americi kako bi svirali u što većem broju mesta. Jednom su čak u Kaliforniji imali zakazat koncert za koji nije bila prodata ni jedna jedina karta, te im je vlasnik kluba isplatio neku siću samo da se izgube što pre odatle. I pored toga, svoje poslove grafičkih, odnosno veb dizajnera ostavili su po strani, uvek davajući prioritet bendu. Sa današnje tačke gledišta, znamo koliko je taj izbor imao smisla, što je jedan od retkih primera da odluke srca i razuma nisu baš uvek na suprotnim stranama.

Prvi korak ka vrhu

Prvi album, nazvan po imenu benda objavljen je 2001. godine. Delom zbog toga što su na nekoliko pesama imali slajd gitaru, a delom zato što ni oni sami nisu imali pojma koji žanr sviraju, razni “muzički znalci” su ih tada svrstali u pravac “amerikana”, koji po definiciji meša pop i kantri muziku.

Da “The National” imaju mnogo više veze sa popom, nego sa kantrijem i amerikanom, čuli smo na njihovom drugom albumu “Sad Songs for Dirty Lovers” iz 2003. Koproducent albuma je bio Piter Katis (producirao ploče grupa “Interpol” i “Mercury Rev”), što je bio prvi susret naših junaka sa ozbiljnim studijskim radom.

Iako je na oba ova izdanja bilo po par pesama u kojima ste mogli da naslutite dar kog imaju ovih pet momaka, činjenica je da se tad još uvek nisu mnogo izdvajali iz mora pop rok bendova koji sviraju pesme sporijeg tempa.

Nakon zarazno melodičnog EP izdanja “Cherry Tree” iz 2004, “The National” konačno počinju da naziru “zrele trešnje na svom drvetu” i iste godine potpisuju ugovor sa jednom od poznatijih nezavisnih etiketa “Beggars Banquet”. Njihov 3. studijski album “Alligator” bio je ujedno i prvi koji je umesto sopstvene diskografske kuće “Brassland” objavila etiketa koja je u stanju da njihove ploče distribuira na mnogo većem prostoru. Time su “The National” počeli hod ka slavi, koji traje i danas.

Isti a drugačiji

“Alligator”, “High Violet” i “Trouble Will Find Me” su bez dileme tri najzrelija, najlepša i zašto ne reći i najbolja “The National” albuma. Na svakom od njih čujemo kako grupa pomera lestvicu iznad – i to u svakom mogućem smislu. Metov bariton zvuči ubedljivije sa svakim novim albumom, a kako je u međuvremenu postao otac, samim tim i stihovi koje piše postali su ozbiljniji.

Takođe, njegov dar za pronalaženjem melodije je ogroman. Većina “The National” pesama se sastoji od nekoliko akorda, ali melodije za glas koje Metu padnu na pamet između tih osnova za koje su zaduženi Desnerovi, odavno prevazilaze sve granice prosečnog pevača iz rok benda. Istina je da se već pomenuti Stiven Malkmus na slučan način snalazio sa nabačenim idejama na gitari, a možda je još bolji primer Majkl Stajp, koji je bio u stanju da od dva akorda na gitari smisli vokalnu deonicu uz koju možete da zviždite ceo dan. To je samo jedan od razloga zašto su “tako obični bendovi” osvojili tako veliki broj ljudi.

Pored očiglednog kvaliteta, još jedna stvar je ključna kada je “The National” uspeh u pitanju. Naime, oni jesu pop bend, što je žanr koji sam po sebi privlači ogroman broj ljudi čiji estetski zahtevi nisu nužno na visokom nivou, međutim oni u tom popu imaju mnogo ozbiljne poezije i originalnih muzičkih rešenja zbog kojih ih vole i mnogi koji imaju ekstremno visoke kritrijume…i to ne samo po pitanju muzike, već života generalno.

Istrajnost

Priča o grupi “The National” je, između ostalog, priča o upornosti i veri u svoju ideju. Počeli su kao bend koji pozajmljuje instrumente i na čije koncerte dolazi par desetina ljudi, da bi došli do toga da im se album “High Violet” koji snimljen u njihovom sopstvenom studiju proda u tiražu od 700.000 primeraka, i da im se današnja publika na koncertima broji u hiljadama.

Malo je grupa u čijoj muzici podjednako uživaju tinejdžeri koji samo klimaju glavom uz njihove melodične pesme, odnosno ljudi u u zrelim godinama čiji brk se razvuče u osmeh kada konstatuju neki Metov stih o mukama odraslog čoveka. Sudeći po konstantnom uzlaznom kvalitetu “The National” albuma i broju publike koji se stalno uvećava, ta ljubav prema uživanju u njihovoj muzici ima sve predispozicije da bude sve jača i traje što duže.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik