The Velvet Underground: Najuticajniji bend iz Njujorka

Jan 17, 2019

Koliko je neophodno baviti se biografijom grupe „The Velvet Underground“?

Šta još nije rečeno o ovom bendu starom gotovo pola veka?

Svi znamo da su baš u „The Velvet Underground“ sredinom šezdesetih godina prošlog veka karijere počeli Lu Rid i Džon Kejl, da su njihovi prvi dani u bendu bili usko povezani sa ocem pop arta Endijem Vorholom, da su objavili jedan od najvažnijih albuma u istoriji popularne muzike kog je krasio jedan od najprepoznatljivijih omota od kada se omoti albuma štampaju, da je iza njih pet zvaničnih studijskih izdanja od kojih se četiri kotiraju kao remek dela, no čini mi se da je od svih opšte prihvaćenih činjenica od strane muzičkih zaljubljenika najvažnija ona da su „The Velvet Underground“ jedan od najuticajnih bendova u popularnoj muzici.

I to što ste u ovoj predugoj rečenici naleteli čak četiri puta naleteli na reči sa „naj“ u nazivu nije slučajnost, naprotiv. Neka kratka rečenica bez tih prefiksa bi rizikovala da ostane dužna ovom sastavu iz Njujorka....a kao što znate, mi se na ovim stranicama mnogo više bavimo činjenicama nego „rizičnim rečenicama“.

Sazrevanje publike

Kao što rekoh, umesto faktografskog nabrajanja kada su i se i kako sreli Lu Rid i Džon Kejl, odnosno kako je u njihov život ušao Endi Vorhol (par klikova na internetu je dovoljno da sve to saznate), danas ćemo se baviti pitanjem zbog čega su „The Velvet Underground“ toliko važni i osvrnućemo se na njihov uticaj i samu suštinu koja se krije iza svih onih lepota koje nosi muzika ovog američkog (najčešće) kvarteta.

Taj uticaj je najočigledniji iz podataka koje iznose hroničari ovog benda. Naime, sudeći po slaboj početnoj prodaji njihovog antologijskog debi albuma “The Velvet Underground & Nico” nije bilo moguće realno proceniti njihov značaj u datom trenutku. Međutim, ono oko koga se svi slažu jeste činjenica da je svaki treći kupac ove ploče rešio da osnuje sopstvenu grupu.

Taj podatak, kao i onaj da je toj “čudnoj” muzici trebalo vremena da sasvim sazri u uhu najvećeg broja njihovih budućih poklonika (čak i onaj slavni slikar koji je ostao bez njega nije doživeo instant slavu, kad već pominjem uši), jasno nam daje do znanja koliko je ovaj bend bio ispred svog vremena.

Šta je ono što “Velvet Underground” čini tako posebnim?

Spajanje krajnosti

Na prste jedne ruke možemo izbrojati grupe koje su pre njih sa takvom lakoćom iskombinovale umetničko i popularno. Da biste lakše razumeli o čemu govorim, samo uporedite na primer pesme “Sunday Morning” i “Famme Fatale” s jedne, odnosno “European Son” i “The Black Angel’s Death Song” sa druge strane – sve 4 sa njihovog debi izdanja. Zatim, uporedite njihov drugi album “White Light / White Heat” i recimo ploču “Loaded”.

Na jednoj strani imate pitke pop melodije koje osvajaju već nakon prvog slušanja, dok su ove druge ispunjene gitarskom bukom, zvucima koji škripe i šušte – dakle, sušta suprotnost milozvučnim akordima. Ceo album “White Light / White Heat” jeste čas avangardne umetnosti iz popularne kulture, kog će vrlo teško razumeti neko ko ima više od 40 godina i čija kolekcija albuma ne premašuje taj broj, dok je sa druge strane “Loaded” (na kom, ruku na srce, nije bilo Džona Kejla, verovatno najavangardnijeg od svih “velveta”), ploča koju se bez problema može puštati klincima u vrtiću pre spavanja.

Taj princip spajanja nespojivog je već nekoliko decenija praksa među muzičarima koji muziku istražuju više nego što je sviraju, međutim u vreme kada su “The Velvet Underground” počinjali, grupe su najčešće birale jednu od dve pomenete struje – ili su bile slađe od onih crvenih ušećerenih jabuka koje se prodaju po vašarima ili su bile naporne za slušanje čak i uz pomoć psihodeličnih droga. Sve ono što je bilo između toga, ušlo je na liste antologijskih albuma koje muzički fanatici “prepisuju” već decenijama unazad, a to što su se pojavili među prvima, razlog je zašto su “The Velvet Underground” gotovo uvek u vrhu takvih lista.

Ženski glasovi i kompromisi

Daleko od toga da su “Velvet Underground” bili neki prosečni muzičari, ali je činjenica da niko od njih nije bio virtuoz na svom instrumentu ili pevač u rangu Skota Vokera.

Međutim, njihova potreba da recimo snime melodičnu pesmu sa ženskim glasom koji ne pripada Niko, bila je jača od toga što na primer ta žena i nema baš mnogo sluha za pevanje. Tu pre svega mislim na pesmu “After Hours” koja zatvara njihov treći album, koji se zove isto kao grupa.

U toj pesmu čujemo bubnjarku Morin Taker koja poprilično falšra dok peva Ridov tekst. Kako je sam Rid priznao, ova pesma je toliko nevina i čista da poročni on nikako nije mogao da peva, te da joj Takerov falš samo doprinosi na šarmu. Poslušajte pesmu i biće vam teško da se ne složite sa Ridovim komentarom. Drugim rečima, želja da nam nešto saopšte bila važnija nego da li će to uraditi na način koji je “odobren standardima”, što je samom načinu davalo na težini – ma kakav god on bio.

Grubi glas sa nemačkim akcentom njihove prve pevačice Niko svakako nije bio najženstveniji (premda je ona fizički to i te kako bila), čak ni sama grupa nije baš mnogo volela to što je jedna “raskalašna arty pozerka” (kako ju je Sterling u par navrata nazivao) ispred mikrofona, ali to je bio rezultat kompromisa između benda i Endija Vorhola.

Endi je bio ubeđen da će sastav imati bolju prođu kod publike sa tako atraktivnom pevačicom, pa čak i po cenu da ima prosečan glas. Ispostavilo se da je bio u pravu, pošto je na prvim “Velvet Underground” koncertima veliki broj ljudi dolazio pre svega da “vidi onu opasnu plavu cicu koja peva sa nekim bendom”. Kada su skapirali da je ta cica samo mamac, bilo je “kasno”.

To Endijevo insistiranje na “pakovanju pre sadržaja” ispostavilo se kao pionirski poduhvat u svetu popularne muzike. Pogledajte koliko je danas u mejnstrim svetu važan dobar izgled pevača/pevačice i sve će vam biti jasno. To je bila samo još jedna sitnica u kojoj su “Velvet Underground” bili ispred vremena.

A što se tiče Niko, Vorhola, Rida, Kejla i kompromisa, vreme nam kaže da je to bio pravi potez u pravo vreme. Nakon što su i jedni i drugi dobili šta su hteli, grupa je nastavila bez Niko, a ubrzo i bez Endija.

Besmrtnost

“The Velvet Underground” su direktno uticali na muziku grupa kao što su “Sonic Youth”, “R.E.M”, “The Cure”, “The Jesus and Mary Chain”, “Yo La Tengo”, “Galaxie 500”, “Luna”, “Nirvana”, “Modern Lovers”, “My Bloody Valentine”, “Suicide”, pa čak i “Kraftewerk”.

Ovo je samo slučajan uzorak, tačnije to su prvi bendovi koji padaju na pamet. To kažem samo zato što je lista muzičara čije karijere duguju – ako ne direktno “velvetima” a onda onima koji su osnivali bendove nakon što su čuli njihov prvi album – jeste beskrajna. Bez obzira da li slušate rok, pop, elektronsku, eksperimentalnu ili džez muziku, siguran sam da bi svačija kolekcija albuma bila mnogostruko manja kada bismo iz nje odstranili sve one ploče koju se nastale pod uticajem Lua Rida, Džona Kejla, Sterlinga Morisona i Morin Taker.

Ono što je možda važnije od svega jeste činjenica da njihov muzički uticaj nikada neće prestati. Dok god se naša planeta bude okretala, biće klinaca koji će “velvete” otkrivati po prvi put. Kao što kaže ona jedna pesma “As Tears Go By” grupe “Rolling Stones” da “klinci danas prvi put otkrivaju iste one stvari za koje sam ja kao dečak mislio da su nove”, tako će i muzika koja je ostala iza “The Velvet Underground” zauvek za nekoga biti novina, što je čini besmrtnom.

Imajući sve to u vidu, pored pomenutih “Stonsa”, “The Beatles”, Boba Dilana, Brajana Vilsona i naravno “The Velvet Underground”, teško da postoji još više od par bendova za koje možemo reči da su jedni od najvažnijih u istoriji muzike. Imajte to na umu kada se u nekom razgovoru potegne pomenuti termin.