The Predator [2018]
Za razliku od horora, gde se nikad ne zna zasigurno da li će glavni junak/inja da dočeka odjavnu špicu, u akcionom filmu se zna: hoće. Dobro, znam da ima poneki izuzetak od ovog pravila koji se uči napamet (uglavnom iz 1970-ih), ali u principu – u akcionom filmu Junak pobeđuje, uprkos nadmoćnom neprijatelju, bio on ovo- ili onozemaljski.
I kao što je u hororu jedan od glavnih problema – odnosno postignuća (kad se uradi kako valja) – suspenzija neverice, odnosno da osetimo snažnu emociju (strah, jeza, užas, šok…) izazvanu nečim za šta znamo (?) da ne postoji (vampiri, duhovi, vukodlaci, zombiji…), tako je u akcionom filmu jedan od glavnih problema – suspenzija vere u heroja.
Odnosno, da nas reditelj makar u određenim momentima navede da posumnjamo u ono što znamo (da će baja da preživi i uspe u poduhvatu, da će pobediti zlikovce itd itd), i da u sebi, ili glasno, u trenucima najvećeg saspensa, uskliknemo: „U jebem ti, iz ovog nema šanse da se izvuče!“ Ili barem: „Auh, kako li će od ovoga da se spase!?“
Veliki reditelji akcije, u svojim najboljim filmovima, uspevaju da izazovu ovaj sine qua nonefekat: Spilburger, Kamerun, Mektiranin, Ferhofen, fon Fritkin, Đorđe Miler... da ne prizivam stare majstore a la Hitch Cock (koji je glavni krivac što u hororu više ne smemo da verujemo u nepobedivost glavnog junaka/inje)... svi oni su uspevali da Opasnost prikažu dovoljno opasnom i živom i prisutnom da čak i najverziraniji gledalac bude naveden da, protivno znanju i instinktu, u datoj situaciji kaže: „E, sad si gotov, junače!“
Jedno od većih postignuća Mektirnanićevog PREDATORA (1987) bilo je u tome što je uspeo da nađe dovoljno zajebanog protivnika pred kojim bi čak i nepobediva grdosija i volovska polutka u naponu napumpane snage, Švajceniger, morao da ustukne. Istina, morao je da ode u daleki svemir da bi našao nekoga, ili nešto, što bi moglo da nalupa par šamara našem rmpaliji, ali nema veze: kad vidite genijalnu kreaciju Stena Vinstona (čiji se doprinos uspehu ovog filma, i svih nastavaka, ne sme zaobići!), sa svim njegovim haj tek ekstraterestrijalnim džidža-midžama – pa još u genijalno osmišljenim i režiranim set-pisovima – ne možete a da ne pomislite: „E, pa, Švajci, što si tepô – tepô si; al' sad će ova gnusoba da te i'cepa ko pile dzivku.“
A kad, na kraju makljaže i blatne masaže, Švajci doaka alienu – imamo onu lepu orgazmičnu katarzu kakvu samo najlepši i najbolji akcijaši donose. I odahnemo, smejući se: „Ma znao sam ja da će Švajci da ga utepa, nema bre sile...“ Al' nismo tako pričali samo 15-20 minuta ranije! Tad je bilo – vuna, Kićo!
Moj glavni problem sa ovim PREDATOROM (koji ima THE u naslovu) je isti kao i sa 99% današnje „akcije“: to niti pokušava, niti uspeva da izazove suspenziju vere u heroja. Ili ono što bih jednostavnije nazvao „the 'vuna, Kićo' efekat“.
Glavni junak je baja sa neizbrisivim samouverenim kezom na faci (prećeralo se sa šmiranjem!), predstavljen od početka kao zajebana vojničina – rođena žena ga opiše, otprilike, rečima: „govno kao muž i otac ali zato opak vojnik!“ On je okružen grupicom karikaturalnih spadala u natjecanju za najbolji one-liner (a pošto je Šejn Blek i piso i režiro, možete se kladiti da neki od njih i nisu loši) a zatim i za najbolju smrt...
Povrh svega, tu oko nogu mu se vrzma i njegov sinčić od kojih 10ak godinica, a ako nešto znamo iz akcionih filmova to je da tu deca (za razliku od horora!) ne ginu, osim eventualno u prvih 15-ak minuta, u prologu, kao okidač da naš Junak krene u krvožednu osvetu Zlikovcima. Drugim rečima, ako gledate akcijaš, a dete je u 20. minutu filma još živo – (SPOJLER!) stavite slobodno sve što imate na to da će živo dočekati i sam kraj.
Dakle, long story short, ovaj PREDATOR ni u jednom trenutku ne postiže ugođaj da je na delu CLEAR AND PRESENT DANGER, da je naš vrli tatko ili njegov potomak (ili ženče, u pozadini, gde joj je i mesto u ovom žanru) u stvarnoj opasnosti. Delom je tomu tako zbog koncepcije likova, delom zbog koncepcije akcionih scena, koje su prilično nemaštovite i lišene twistova i gradacija, a delom zbog opšteg „opušteno, lako ćemo, sve je ovo samo zajebancija“ ugođaja koji film nosi.
Da, jedva skicirani epizodisti će ginuti, na krvave i slikovite načine, na naše zadovoljstvo i radost, ali nema nijedne scene u kojoj, makar i na pet sekundi, pomislite: „Aha, štaćeš kućeš sad, Mile?!“
Zaplet je budalast, jer je zasnovan na premisi da je neki dobri predator (!) oteo zajebano oružje svoje rase i pobegao čak na Zemlju da ga pokloni našincima, kako bi se branili od njegove rase (ZAŠTO?!), mada ga ovi liberalni nazori ne sprečavaju da brutalno pokolje nekoliko desetina Zemljana pre nego što dođe THE predator.
E, sad, lepo je što su scenaristi (BlekenDeker) ubacili Tatka na Predatori, visine preko tri metra; u nekom boljem i pametnijem filmu ovaj Monstrum bi izazivao pomenuti „the 'vuna, Kićo' efekat“ – a gledajući trejler sigurno ste to pomislili i vi. Ali, avaj, ovo nije taj film. Mislim, taj, s tim efektom.
THE predator je – neću reći protraćen, to bi bilo prestrogo – ali nisu ga, da prostite, izmuzli dovoljno, ma, ni blizu. Eh, šta bi s ovakvim jednim čudom radili gorepominjani velikani... A šta s njim radi naš Bleki... Nebo i zemlja, deco.
Ali OK, ovo i jeste pre svega za decu pravljeno, pa verujem da će namlatiti dovoljno para svojim infantilnim, lepršavim, laganim, plitkim dodirom i nekonsekventnim pucnjavama i eksplozijama, podrivanjima temeljnih zakona fizike i fiziologije i sveukupnim podilaženjem onima koji su odrasli na pucačkim i srodnim video-igricama kao temeljnim merilima stvarnog i mogućeg.
A kad već pomenuh podrivanje temeljnih zakona fizike i fiziologije: naravno da svi mi možemo (i moramo!) da zažmurimo na jedno oko na brdo toga, naročito u akcijašima, čak i kod najvećih. Ili kod relativno velikih. Recimo, u drugom PREDATORU (koji smatram vrlo dobrim nastavkom koji je u ponekim aspektima još bolji od originala, ali samo na parče ali ne i ucelo gledano – pa je u tom smislu, ali i u pogledu hipertrofije nasilja i cinizma i mračnohororičnih nazora uporediv sa takođe vrlo mi dragim ROBOCOP 2) strašno me je nerviralo ono pred kraj, kad Deni Glover padne niz neki šaht ili tako nešto u onoj ruševini, pa se, nakon što je padao par desetina metara, laktovima dočeka na ivice šahta i tako zadrži. Alo, bato: ta brzina plus to ubrzanje jednako – slomljene ako ne i otkinute obe ruke!
U ovom THE predatoru naš glavni junak pada naglavačke desetine metara a noga mu je nekakvom sajlom zakačena za otkinuti komad metala – a onda se taj metal zgodno zakači za neku granu drveta, i ovaj visne u vazduhu tako, iznad tla. Spasen. Nema veze što bi svakom živinčetu u toj situaciji noga bila glatko otkinuta (ta visina plus ta brzina plus to ubrzanje...). Ali ovo pominjem uzgred; u nekom boljem filmu ne bismo to ni registrovali, ili upamtili.
Veći je greh to što film ne kapitalizuje od svojih dodataka, a pre svega od THE predatora, koji ima premalo vremena na ekranu, a to malo što je tu nije mnogo strašniji i opasniji i pogubniji od, recimo, Rawhead Rexa! Samo s daleko boljim efektima. (Ali veliki mu je minus što se ne popiša ni na jednog popa, kao Rex!)
Zatim, nije loše ni što su predatorskoj ikonografiji dodali nekakve dred-bulove, predo-Džekije, koji bi trebalo da su kao neki lovački psi – mada ih film prikazuje previše trome i glupe za te svrhe. Ili za bilo kakve druge svrhe, jer ništa memorabilno se s njima ne uradi. Mnogo reže, slabo ujedaju.
Došli su preko pola svemira da bi – šta? Njuškali se malo s nekim ženskama, i družili, dobroćudno, ili ginuli olako i prebrzo, a da za sve to vreme nemamo NIJEDNU ozbiljno napetu i uzbudljivu madrfaking scenu koja bi opravdala što su ih uopšte uvodili. Imamo okej, poludupastih, podnošljivih – ali zaista odličnih i zajebanih, nema.
I zašto onda tri minus? Pa zato što ta ocena znači upravo „Poludupasti, osrednji ali gledljivi, okej-ali-ništa-spektakularno“ film. Ili legendarnom frazom doktora Kunca, „nije ništa epohalno, ali se svakako može pogledati“.
Dakle, predatori su prosto, po prirodi stvari, tako zabavne i lepe kreacije da ih je – baš kao i aliene, kad smo kod toga – uvek lepo gledati na delu. Maske su nikad bolje, kretanje predatora nikad fluidnije – nije to više tromi puf-pant man-in-the-suit, odnosno povremeno i jeste, ali je taj 'suit' do danas postao laganiji, nema više sto pedeset kila kao nekad, pa to čudovište sad najzad može da ozbiljno potrči, okrene se, skoči i izvodi egzibicije a la Nađa Komaneči mnogo gipkije nego ikada.
Splater-šteta koju predatori načine na ljudskom mesu je takođe odlična (maaalko prebrza za moj ukus – blink'n'miss prilagođen dečici odrasloj na igricama), a ritam filma je solidan, nema praznog hoda, akcija kreće skoro odmah i nema većih prekida... Mada, THE predator bi bio nešto bolji da je potrajao još jedno 20 minuta više, jer sa svojih 100' (od toga 10' ide na odjavnu špicu, znači samo sat i po akcije) fali mu epski, pompezni ugođaj kojem je bio prilično blizu.
Ovako kako je, to je solidna, prosečna bioskopska zabava koja drži vodu dok traje, ali teško da će biti po ne znam čemu upamćena u godinama i decenijama koje dolaze, sem po te dve fusnote - THE predator i THE pred-dogs – koje je ubacila, a onda samo poludupasto upotrebila. No, nezahtevna publika skromnih prohteva i uopšte svi oni koji ovome priđu sa smanjenim očekivanjima imaće svoju okej dozu okej popcorn zabave. Nastavak ovoga je gotovo siguran, a kad ga bude, sigurno ću i njega overiti (ako poživim).
PS: Koliko se pričalo o dosnimavanjima i grdnom menjanju kraja, bojao sam se da će se videti neki šavovi, rupe i uopšte tragovi nečega što je menjano u hodu – ali moram reći da, osim gorepomenutih i njima srodnih rupa, koje su tu od samog starta, tj. u samoj premisi, nisam primetio neku naročitu štetu od „naknadne pameti“ u finalu.
Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.
