Godard Mon Amour [2017]
Godina je 1968. Francuska je mesto događaja. Ulice su Pariza. Studentski protesti su toku, i imaju tendenciju radikalizacije. Omiljeni francuski novovalni guru Žan-Luk Godar ima priliku da po prvi put, zajedno sa narodom, zajaše talas društveno-političkih promena.
I dok režiser promišlja o globalnim fenomenima, bejbibum raju na ulicu more lokalni problemi.
Mišel Hazanavičijus (Michel Hazanavicius) se nakon izuzetnog uspeha filma The Artist, obreo na prilično klizavom terenu: biopik o ovako uticajnom i slavnom, a i dalje živom, autoru, možda je bio preveliki zalogaj. Ipak, Hazanavičijusu ne nedostaje hrabrost.
Žan-Luk Godar nije samo autor uticajnih i revolucionarnih filmova kao što su Do poslednjeg daha (À bout de souffle) ili Ludi Pjero (Pierrot le Fou), već i veoma moćna i uticajna politička i sociološka figura, cenjena u intelektualnim i kritičkim krugovima. Ili je barem to bio šezdesetih godina. I to je baš ono što Hazanavičijusa mori – prelomni trenuci koji su doveli do konačnog raskola u autorovoj glavi, koncepti koji će u svojoj avangardnosti i gerilskoj anarhičnosti 'pojesti sami sebe' i otići mnogo ispred svog vremena.
Međutim, to je nešto što je kroz istoriju umetnosti osobina genijalaca i pravih, iskrenih i nepokolebljivih autora. Retkima je uspevalo, a mnoge je to pojelo i uništilo. Godar je jedan takav genije, koji nikada nije prezao da iznese svoj stav i mišljenje, po cenu da bude omražen i prezren. Cenu su plaćali uvek oni iz njegovog najbližeg okruženja. U ovom slučaju njegova druga muza (nakon Ane Karine), tinejdžerka u vreme sklapanja braka, En Vjazemski (Anne Wiazemsky), junakinja prelomnog Godarovog filma La Chinoise.
Viničijusov film dobro funkcioniše kao tipična francuska komedija sa kotrljajućim pošalicama vezanim za lomljavinu Godarovih naočara, ali nešto slabije kao uverljiva drama o nepremostivim generacijskim razlikama između supružnika, iako se autor zaista potrudio da maksimalno iskopira Godarove trejdmark motive koji su ga učinili prepoznatljivim i jednistvenim rediteljem.
Sa druge strane, kritike koje javnost, studenti, i sam Hazanavičijus upućuju Godaru nisu bez osnova. Psihološki rascep kod autora i 'revolucionara' leži u njegovom buržoaskom poreklu. On je suštinski uvek bio deo elite. Iako Godar dobrim delom razume probleme radničke klase i običnog naroda, on nije u mogućnosti da se baš zbog svog porekla identifikuje sa njima, i trpi kritike i nerazumevanje šire društvene javnosti.
Njegova preka, mizantropska, cinična i svađalački nastrojena narav, samo dodatno pojačavaju raskol između studenata i njegovih ideološki i politički kontroverznih stavova.
Godard Mon Amour ili Redoubtable (zvanični naziv na francuskom) je i od strane samog Godara prokomentarisan kao 'glupa, glupa ideja', ali da li je zaista tako?
Svaki uradak koji u današnje vreme budi sećanje na velike umetnike, makar oni bili i dalje živi, od esencione je važnosti za vrednosni poredak u umetnosti, i u svojoj srži suštastvena potreba društva. I to je nešto što ni sam Godar ne sme da ospori, bez obzira na potencijalne slabosti Viničijusovog omaža.
