Path of Blood [2018]
Koristeći samo arhivske materijale, zaplenjene tokom policijskih akcija specijalnih antiterorističkih jedinica Saudijske Arabije, Džonatan Haker (Jonathan Hacker) prezentuje nam islamski terorizam i džihadiste na način na koji oni nisu viđeni na filmu do danas.
Path of Blood je verovatno jedan od istorijski gledano najznačajnijih arhivskih materijala koji su ugledali svetlost dana. Činjenica koja potkrepljuje ovu tvrdnju jeste sitan, ali značajan detalj po kome ovi snimci zahvataju period između 2003-2009 (gde su poslednje tri godine sumirane u poslednjim minutima), i da im je trebalo 10 godina da dopru do šireg auditorijuma.
Razlog je naravno introvertnost bliskoistočnih bezbednosnih sistema i državnih aparata koji stoje iza bilo kakvih uvida u unutrašnje obračune i probleme tih država. Tim je ovaj dokumentarac još značajniji, jer nam se po prvi put na filmu (indirektno uglavnom) pruža uvid u funkcionisanje jedne prilično misteriozne i zatvorene države – Saudijske Arabije.
Path of Blood nije ni na koji način film propagande. Niti autor osuđuje teroriste, niti kometariše njihove postupke, čak nema ni previše komentara vezanih za akcije Al Kaidinih članova ili specijalnih snaga. Ovo je jedan ogoljeni arhivski materijal, i njegova jezivost nije na sugestivnom nivou, već isključivo na cerebralnom.
Zašto je to tako?
Kada se skinu maske dolazimo do jednog frapantnog zaključka da su islamski fundamenalisti ne samo mladi (tinejdžeri ili u ranim dvadesetim), već i da se radi o sasvim uobičajenim fizionomijama (izuzev par vidljivo glupih), i ljudima koji se na njima smislen način čak i zabavljaju. Konsekvence njihove zabave su hororične, ali to je jedna potpuno druga stvar, koja je potpaljena ideološkom ispranošću i verskim fundalmentalizom, temama kojima se Path of Blood i autor Haker mudro ne bave, već ostavljaju gledaocima da izvlače zaključke.
Teroristi mu dođu praktično kao stripovske figure iz kojekakve fantazije na ovim arhivskim materijalima, gde je super-heroj u čije ime se bore sam Bog, njegova zemaljska inkarnacija Osama bin Laden, a zla sila Krstaši ili Osvajači, odnosno svi 'nevernici' i saradnici izdajničkog režima.
I tako sagledavano nemoguće je ne imati razumevanja i saosećanja za režim Arabije, njihove šeike, prinčeve, ma koliko to zvučalo neobično čudno iz perspektive zapadnjačkog načina razmišljanja. Iako prilično zatvoreni, Saudijci svakako pokušavaju da se izbore sa sopstvenim problemima i njihovim sunarodnicima (teroristima) na način u startu prilično infantilan – ne ugrožavajući verske principe i ideale, što se pokazuje kao iluzija.
Međutim, nakon silnim obračuna, država primenjuje i principe prevaspitavanje u poslednjim godinama, što daje izvesne rezultate, i što jeste za pohvalu. Druga stvar su politički problemi i prelivanje sukoba i stvaranje Islamske države, kojima se Path of Blood ne bavi.
Path of Blood je izuzetno vredan istorijski dokument, čiji će značaj s godinama samo rasti, a materijala za analizu imaće i psiholozi na jednoj strani, kao i sociolizi na drugoj, dok će od poruka i opomena koje film sadrži učiti naredne generacije.
