Michael Kiwanuka - debi za soul antologiju
Nakon što preslušate debi album Majkla Kivanuke Home Again sasvim sigurno će vam biti teško da poverujete u dve stvari: da, u tom trenutku ovaj momak je imao samo 24 godine, kao i da je ovaj album iz 2012. Zašto? Majklov glas je toliko zreo, da imate utisak da slušate čoveka od pedesetak godina iza koga je ogromno životno iskustvo. Malo ko bi rekao da je Kivanuka 6 godina pre ovog albuma bio srednjoškolac. Što se zvuka albuma tiče, on je toliko arhaičan (u najlepšem smislu te reči) da biste se mogli zakleti da je Home Again snimljen krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su u pop muzici još uvek vladali veliki duvački orkestri.
Ko je uopšte Majkl Kivanuka? Njegovo egzotično ime vuče korene iz Ugande, odakle mu potiču roditelji. Desetak godina pre nego što je došao na svet, njegovi roditelji su napustili Ugandu u kojoj je tada vladao diktator Idi Amin i preselili su se u Englesku, gde je Majkl rođen i odrastao. Nakon što je završio srednju školu sa odličnim uspehom, upisao je koledž za umetnost i medije.
Kao i većina njegovih drugova iz razreda, u srednjoj školi je slušao grupe kao što su “Nirvana” i “Blur”, ali tek kada je otkrio muziku Džimija Hendriksa rešio je da se lati gitare. Pararelno sa školom, svirao je gitaru u nekoliko bendova, a pevao je više za svoju dušu nego što je to činio javno.
Nakon što je od najboljeg druga za rođendan dobio boks seta Boba Dilana, sve češće je pevao svoje pesme uz akustičnu gitaru. Kako sam kaže, svoj glas je otkrio nakon što je čuo veliki hit “Sitting on the Dock of the Bay” Otisa Redinga i otpevao ga u svojoj sobi. Tada je prvi put sebi priznao da njegov glas možda i ne zvuči tako loše, iz čega vidimo koliko je Majkl skroman mladić.
Pre nego što je postao samostalni autor, svirao je kao sešn gitarista mnogim britanskim muzičarima, a 2011. godine je išao na turneju i sa zvezdom Adel, kao član njenog pratećeg benda. U aprilu iste godine, Majkl objavljuje svoje prvo izdanje, EP nazvan Tell Me a Tale nakon koga je njegova karijera krenula uzlaznom putanjom.
Već nakon ovog mini albuma, britanska muzička štampa (kojoj je u najvećem broju slučajeva oduvek bilo važnije da li je muzičar iz Velike Britanije nego da li on zaista poseduje kvalitet) počinje da hvala Kivanuku, no ovoga puta to je radila sa pravom (što se kaže “i ćorava koka neko zrno ubode”).
Početkom 2012. godine Kivanuka dobija prestižnu nagradu od muzičkih kritičara Bi Bi Sija (BBC) “Sound Of 2012” kao muzičar koji najviše obećava u 2012. Pomenuti i dugo očekivani album Home Again objavljen je 12. marta i sudeći po njegovom kvalitetu, ne ostaje nam ništa drugo nego da se složimo sa britanskim kritičarima i konstatujemo kako ova ostrvska zemlja danas, bar kad je mejnstrim muzika u pitanju, zaista nema veću mladu nadu od Majkla Kivanuke.
Svi vi koji volite ploče Vana Morisona, Roberte Flek, Bila Vitersa, Terija Kalijera, Otisa Redinga ili Džoni Mičel, a još uvek niste imali priliku da čujete Home Again, nadam se da ćete taj propust što pre ispraviti. Upravo su pomenuti muzičari glavna inspiracija Majkla Kivanuke i njihov uticaj čuje se u svakom taktu ovog albuma.
Posebnom lepotom pleni uvodna pesma “Tell Me a Tale” koja odiše duhom nekih davno prošlih vremena. Obratite pažnju na duvače u ovoj pesmi koji podsećaju na muziku Fele Kutija, što možemo shvatiti kao svojevrstan omaž kontinentu sa kog Majkl vodi poreklo.
