Kasey Musgraves - Golden Hour [2018]
„Ne trudi se da osvetliš tamu, već da svetlo učiniš još sjajnije“, pročitao sam ovo još u svojim tinejdžerskim danima, ne sećam se više gde. Ovaj moto mogao bi se primeniti na bilo šta i bilo gde, i donekle se njime vodimo kada vršimo izbor onoga o čemu pišemo u FatHipsteru.
Naravno da tokom godine preslušamo i pogledamo mnogo toga o čemu nema baš mnogo dobrog reći trudimo se da to zaboravimo i skrenemo pažnju na ono što se nama dopada. Ipak kada dođete do albuma, koji bezrezervno dobija dobre kritike, toliko dobre da pomislite da imate remek delo koje će odmah zacementrati mesto u istoriji muzike, uzmete sa velikim nestrpljenjem da ga poslušate.
Nakon prvog slušanja osetite da nešto tu nije kvrcnulo kako treba. Ok, dešava se, ima albuma kojma treba više vremena. Pa preslušate još jednom i još jednom i još jednom i onda odustanete.
U redu, ukusi su različiti, nepovratno ste izgubili par sati života, vreme koje je moglo biti utrošen na neku bolju muziku. A tako vam i treba kada ne proverite pre slušanja, a već sama visoka ocena na muzičkom portalu koji je nekada najvišim ocenama častio Animal Collective, Arcade Fire, The National, Sufjana Stevensa dok su poslednjih godina to Lorde, Taylor Swift, Kanye West, Justin Timberlake, Beyonce, bila je dovolja da upali crvenu lampicu.
Album o kome govorim je album „Golden Hours“, četvrti u karijeri američke country (ovo country uzmite sa velikom rezervom, bar što se ovog albuma tiče) pevačice Kasey Musgraves.
Da budem iskren, nikada pre nisam čuo za nju pre svega jer njeni albumi nikada se nisu upadali u sferu muzike koju pratim, čak ni kao indie folk ili alternative country, ili pak neke manje komercijalne forme countryja. Iz njene biografije možemo saznati da je rođena u Teksasu pre 29 godina i da je pažnju na sebe skrenula učešćem u zabavnom tv programu „Nashville Star“, očigledno nešto poput „Idola“ u kome se izvodi samo country muzika.
Prva pesma „Slow Burn“ bar u samom početku, samo sa vokalom i akustičnom gitarom, može zaličiti na punokrvni country. Ali odmah od sledeće „Lonely Weekend“ postaje jasno da je album papazjanija svega i svačega, popa, neke blage elektronike tu i tamo, pa čak do dance popa u „High Horse“.
„Golden Hours“ je savršeno odsviran, aranžiran i produciran, toliko savršeno da je savršeno dosadan. Glas Kasey Musgraves je kristalno čist i toliko običan da imate utisak da svake godina onako usput čujete bar po desetak pevačica koje po ničemu ne možete razlikovati jednu od druge.
Isti je slušaj i sa melodijama, harmonijama i aranžamnima, kao i stihovima koji su uglavnom o slomljenom srcu, tu i tamo se pomene po neki zalazak Sunca, po neka duga iznad glave, John Waynea i pucnjave a ima i pesma o „svemirskom kauboju“ koja pak nije posvećena Jay Kayu (Jamiroquai) ili meni mnogo dražem svemirskom kauboju, kapetanu Malcolmu Raynoldsu iz tv serije "Firefly" . Sve u svemu stihovi bi mogli da se svedu na jednu dobro poznatu frazu „Oh jadna ja, oh nesretna ja. O jadna ja i nesretna istodobno“.
„Golden Hour“ nije loš album samo je jednostavno nebitan, da je loš barem bi tada izazvao nekakvu emociju što bi bilo pomak. Čak nema ni onaj kvalitet pesme „progonitelja“.
To vam je kad čujete neku pesmu koju odmah na prvo slušanje strašno da mrzite ali i pored toga nikako ne možete da je izbacite iz glave i progodni vas godinama, i vreba vas it prikrajka, i iz sve snage vas iznenada opali. Ponekad vam se čini da je poptuna amnezija blagoslov a ponekad da će taj prokleti Boban Zdravković i njegova duga da bude zadnje što će vam se motati u glavi u trenutku kada napuštate ovaj svet i bacate prokletsvo na potomstvo šofera autobusa koji vas je početkom 90ih vozio na crnogorsko primorje i besomučno tokom puta vrteo debi album gore pomenutog pevača. „The Buterfly“ na momente deluje da ima upravo takve kvalitete ali isčili is uma gotovo odmah nakon što prestane poslednji takt pesme, pa čak i da hoćete i za sve baklave ovog sveta ne možete da je se setite.
„Golden Hour“ je svakako savršen unisex konfekcijski proizvod, skrojen da odgovara svačijem ukusu i da ne traje duže od jedne sezone.
„Golden Hour“ je savršen marketinški proizvod koji deluje kao rezultat mnogobrojnih anketa, sklopljen da jednako odgovara hipsteru koji pije čaj u kafeu u Vilijamsburgu, kao i domaćici iz istočnog Teksasa dok dotična gospođa ili gospođica hrani goveda.
„Golden Hour“ je poput brze hrane, ukusno dok jedete ali bez ikakvih koristnih sastojaka.
Ovakva muzika je uvek postojala i postojaće dok god je muzike i u tome nema ništa loše, svetu su uvek potrebne Kim Wilde, Paula Abdul, Britney Spiers, Taylor Swift, Hailee Steinfeld, Selena Gomez, Bruno Mars makar za tih par sezona pre nego što potonu u zaborav i postanu tihi eho svoje nekadašnje slave, Justin Timberlake pak nije potreban, njega možemo odmah da zaboravimo, za vjek i vjekova. I nemojte nikome da verujete, već sami poslušajte, ako vam se dopadne odlično, našli ste muziku u kojoj ćete uzivati. Ako vam se ne dopadne opet odlično jer nisam samo ja izgubio vreme slušajući ga.
