Us [2019]
Pohitao sam da već prvog dana prikazivanja u našim (i svetskim) bioskopima overim novi film reditelja GET OUT-a, nazvan još ekonomičnije – US (iliti MI). Uz određene ograde prema BEGAJ, iznete u blog rivjuu, pozitivne stvari su meni ipak pretegle, i bio sam zaintrigiran, naročito posle creepy trejlera, da vidim kako će i u koju svrhu Džordan Pil da uposli svoj nesumnjivi talenat za jezu i stravu. Pa, long story short, protraćio ih je na jedan, po meni, u najboljem poludupasti film.
Veoma sam zauzet ovih dana, zato su i apdejti bloga nešto ređi (pišem pogovor jednoj važnoj neorfelinskoj horor knjizi koja izlazi za mesec dana: o tome najava uskoro!), pa ću zato morati da budem vrlo sažet. Spojlera neće biti, dok ne dođe vreme za njih, kada će biti uredno zacrnjeni.
Bez spojlera govoreći, MI je jedan mestimično efektan, u prvoj polovini prilično jezovit hororčić koji uspešno fingira da ima nešto na pameti; počinje to polagano, samouvereno, bez žurbe, ređa hintove, daje nagoveštaje, gradi likove i ambijent i atmosferu, kači puške na zidove koje će kasnije opaliti – i sve je to ljepaja i krasnaja, dok traja (prvih 30-40 minuta). Glumci su mu svi odreda odlični, i matori i đeca, i crni i beli, i njihova posvećenost donekle stvar vadi od čiza i treša na čijoj ivici inače sve vreme igra (dok na kraju i ne sklizne, posle dugog koprcanja).
Nažalost, film počne da pada već u prvoj „mesnatoj“ sceni, odnosno kad horor najzad pokaže svoje pravo lice, i do kraja to sve više klizi nadole – bez obzira što, na tom putu, ima zabavnih prizora, slika, scena, ideja... Poslednja trećina je nešto s čime će verovatno problema imati čak i najveći fanovi filma; za moj groš, tu film najozbiljnije pada, i završava vrlo slabim krajem.
Ali hej, to sam samo ja, Hard To Please Ghoul! Koliko vidim u onlajn rivjuima, uključujući i najprestižnija mesta (npr. Varajeti), Pilu iz ruke jedu, što bi reko Vuk Drašković, SVI, SVI, SVI! Svi su oduševljeni, svi mu sve gutaju i praštaju, vide tu trista čuda i muda u tom filmu, makar većina njih i ne pokušava da uopšte definiše O ČEMU je film uopšte, koja mu je TEMA, i šta je O NJOJ, i KAKO, rekao. Zadovoljavaju se njegovim migovima, svi srećni što su primetili da tu ima „klasa nešto-nešto“, „rasa nešto-nešto“, „1980-te / danas nešto-nešto“, „materijalizam nešto-nešto“, „Amerika danas nešto-nešto“ – ali ŠTA je to nešto-nešto, šta nam se kazuje o tome, i koliko smisleno i koherentno... o tome, predvidivo, kod tih površnih, mistifikacijama zasenjenih, ni reči.
Što se mene tiče, jedna reč kojom se da opisati ovaj film je, nažalost, strana, jer mi ne pada na um njen pravi srpski ekvivalent; a ta reč je MISGUIDED. Nepromišljeno i nedomišljeno mi je sve to, promašeno u samoj koncepciji, jednom kad se otkriju sve karte i kad se vidi šta je centralna metafora, šta je pravi plot, ko su i šta su ti dvojnici i šta 'oće. Stiče se utisak da ni Pil nije dovoljno promislio šta bi sve to moglo da znači i koliko smisla tu ima, nego je previše bio fasciniran nekim idejicama, detaljima, slikama, pa je neki privid zapleta ispleo, naknadno i na silu, oko unapred zacrtanih sličica i prizora i kao-idejica. Problem je, međutim, što zaplet, na svom osnovnom (doslovnom) nivou nema skoro nikakvog smisla, jer se krije iza jedne Velike Metafore – nešto kao nedavni MOTHER, recimo, samo sa manje arty a više komercijalnim (žanrovskim) pretenzijama.
Zašto se to desilo? Kako to? Moja dijagnoza je dvokraka.
1) Pil je požurio. Prebrzo je pohitao u svoj drugi film, na talasu slave (i dozivanja producenata) prvenca, sledeći maximu „Gvožđe se kuje dok je vruće“. Avaj, u toj žurbi nije ni primetio da ovo po čemu lupeta svojim čekićima nije gvožđe nego neki lim, aluminijum, šta li je, ništa čvrsto i stameno. Nije mu dovoljno odležao taj scenario; nije dovoljno o njemu promislio. Kao da je snimio prvi draft.
2) Pil se osilio. Posle svih nominacija i nagrada koje je dobio za debi, uključujući Oskara za scenario, Pil je umislio da je Veliko Mudo, da je Genije, da svako njegovo govno može smesta da se pozlati i izloži u Muzeju – i zato mu ovaj film zrači nadobudnošću bez pokrića, samouverenošću koja zrači iz svakog minuta u suštini ipak misguided filma. A nikog oko njega nije bilo ko bi mu ša'nuo na uho da mu je ovo ili ono bezvezna ideja, da je glupo, promašeno, da izbaci ovo ili ono... Znači, „sindrom Kusturica“. Nikog on tu nije slušao sem samog sebe; on je i scenarista (jedini), i reditelj, i producent. Kao Kjubrik, nekada davno, na kojega ovaj kao da ozbiljno pretenduje, pa i aludira u nekim detaljčićima na THE SHINING.
Međutoa, a) Kjubrik je bio GENIJE, što Pil ipak nije, i b) Kjubrik je svaki svoj film pripremao GODINAMA; čak i takav genije je fucking godinama promišljao te scenarije i sve što je vezano za njih, znojio se nad njima ko zna kolike neprospavane noći, radio 300 risrča, 300 verzija, menjao, cinculirao, živeo je sa njima mnogo mnogo pre nego što bi ih snimio; i ZATO oni stoje kano klisurine i danas, decenijama kasnije. Nema u njima rupa ni pukotina ni trećerazrednog lima tamo gde samo gvožđe sme da stoji.
Neću reći da je Pil ovo ofušario – želim da verujem da mu je srce bilo u ovome, i da je dao svoje najbolje, koliko je u datom kratkom vremenu mogao – niti da je ovu zgradu sazidao po SNS-principu: „drži vodu dok majstori odu“; ali ta građevina jeste, ponavljam, nedovoljno pažljivo izgrađena, i u gradnji je korišćen drugorazredni materijal, tako da to, slutim, neće baš dugo potrajati pre nego što se pojave prve pukotine...
Sad moram da se bacim na SPOJLERE, pa zato ovo dole ne čitajte pre gledanja filma, koje ipak, uz gornje ograde, preporučujem jer u svoj toj poludupastosti ima nešto jeze i strave da se nađe, za lek.
Kako su nastali ovi dvojnici? Nekakvim para-naučnim experimentom? I motivacija, i zamisao i ostvarenje toga je sušta besmislica. KO je to hteo da napravi, i zašto? Šta dvojnici hoće? Zašto se toliko dugo poigravaju sa „našom“ familijom, umesto da ih pobiju očas posla, kao što su učinili sa SVIMA DRUGIMA (uzgred, neubedljivo lako, brzo i tiho!)? I kako-zašto „naši“ uspeše tako glatko, bez većih problema, i bez ikakvih žrtava (što fizičkih, što duhovno-etičkih), da prekantaju svoje duple verzije? Svi ostali u belome svetu izgiboše ko debili, samo naši crni superjunaci (čujem da su oboje glavnih, koji igraju roditelje, igrali u nekoj superherojštini, nedavno: Crnja panter, il' tako nešto) sjebaše ove bez gubitaka. Isprva se čini da je privatni momenat bitan (taj prolog, sa devojčicom), i sve do pred kraj se čini da gledamo intimnu storiju o, možda, gubitku razuma jedne osobe (te iste curice sad odrasle u mamu), ili tako nešto, ali kraj to sve negira, i pokazuje da ta epizoda nije bila nikakav „okidač“, da bi se sve ono 30 godina kasnije desilo isto tako. A zašto baš tada, i baš tako (npr. što baš s krojačkim makazama?) – ne se znaje! Eto tako! Because fuck you, that's why!
Centralna metafora, sa „senkama“ koje su vezane za žive ljude, pa su gladne, pa jedu sirovu zečetinu (!!!), naprosto je besmislena u srži i bez ikakvog korelata sa nečim u ljudskom iskustvu: unutar ovog zapleta, te „senke“ (ili, kako ih u filmu zovu, „privezani“ / „tethered“) NISU nekakva niža klasa obespravljenih koja se proleterski digla da traži svoja prava nego, eto tako, neka gomila entiteta nejasne materijalne i moralno-duhovne prirode i inteligencije – neartikulisana baš kao i metafora koju bi trebalo da oživljavaju. A i to „podzemlje“ – čas je laboratorija ludih naučnika (odsutnih! gde su tvorci, gde su kontrolori?!), čas je Pakao, čas je Zemlja Čuda, čas je Id (nesvesno), sve smućkano a besmisleno.
Sve je to potkopano i na mikro-planu: film počinje da pada čim prva dvojnikinja otvori usta, i krene da kenja i kenja i keeenja. To je loše i zbog toga što ona uopšte bilo šta KAŽE; a još gore je zbog toga ŠTA kaže (ta beslovesna pričica o privezanima i zercovima); a stvarima ne pomaže ni način KAKO to kaže, nekim usiljeno promuklim glasom koji, umesto jeze, u meni izaziva samo transfer blama i podseća na detinjasto kreveljenje a ne na nešto jezivo i strašno. I to kenjanje je paradigmatično za probleme ostatka filma: čim se pokuša nešto nalik objašnjenju, film pada – a naročito kad se siđe u „podzemlje“, u tunele..
Sve u svemu, odličan koncept i nešto dobrih, uzbudljivih i jezivih scena na kraju je zatrpano pod teretom neutemeljenih pretenzija prenadrkane „metafore“ ni o čemu. Šteta. Uprkos tome, želim da verujem da će ovaj Pil pružiti još ponešto vredno pažnje; pogledaću mu i naredni film, a sa zanimanjem očekujem i njegovo vaskrsenije ZONE SUMRAKA koje izlazi u aprilu. U polučasovnom formatu će imati manje prostora da jede govna sa pokušajima „velikih priča“... Bar se nadam.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
