Ready Player One [2018]
Ne verujem da je tri decenije dovoljno kako bi se zaboravili svi užasi mejnstip pop kulture 80ih, ali izgleda da većina ljudi na svetu ne misli tako. Poslednjih godina preplavljeni smo raznim nostalgičnim osvrtanjima na taj period, uglavnom kroz popularnu umetnost.
Naravno da svaki period nosi i dobre i loše strane, i dok je, bar moja želja da David Lee Roth i Van Halen, Jon Bon Jovi i svi njihove „hair“ metal kolege, kao i razni, jednako iritantni synth savremenici, treba da ostanu hermetički zatvoreni i zatrpani pod stenama vremena da nikada više ne ugledaju svetlo dana, to je period kada smo imali bendove poput The Smiths, New Order, filmove Johna Hughesa, kao i fantastični razvoj jednog novog vida popularne kulture i zabave koji je blitzkrigom osvojio svet. Razvoj personalnih kompjutera preneo je video igre sa automata po luna parkovima u domove i stvorio jednu potpuno novu subkulturu.
Ernest Kline je 2011.godine objavio roman „Ready Player One“ koji iako smešten u sivu i distropijsku blisku budućnost, tačnije 2044.godinu, ponajviše bio zasnovan na prizivanju nostalgije za osmom dekadom prošlog veka.
Kline je veoma dobro podvukao mnoge dobre pojave tog perioda, koje sam ja lično pomalo i zaboravio zaslepljen mnogim stvarima tog perioda koje, kao direktni svedok, nisam mogao da podnesem. Kline je sam roman, prvi u njegovoj karijeri, i kako je već imao iskustva sa pisanjem scenarija za film (“Funboys“ iz 2009.godine) „Ready Player One“ je koncipirao kao dobar predložak za holivudski blockbuster.
Priličan komercijalni uspeh romana učinio je da Steven Spielberg u njemu prepozna potencijal velikog bioskopskog hita.
Očigledno je da Spilebergovi instikti i dalje veoma dobri jer je sam film odlično prošao u bioskopima na samom početku emitovanja i dospeo na osmo mesto liste najboljih prvih vikenda sa zaradom od 241 miliona dolara. Veliak zarada i dobar prijem kod publike često ne mora da znači da imamo i odličan proizvod.
Scenario za „Ready Player One“ radio je sam Ernest Kline zajedno sa Zak Pennom koji je od Klinea daleko iskusniji i iza sebe ima priličan broj velikih hitova, pa ipak sam scenario ovog filma je najslabija tačka.
Upravo ono što je bilo najupečatljivije u samom romanu, ovde je donekle zapostavljeno. Na početku imamo veoma površan osvrt na kulturu osamdesetih koja je u centru baš svega u romanu, a zatim i veoma površnu obradu likova. Naravno da je uvek nezahvalno upoređivati roman sa filmom, jer dok u romanu ima dovoljno mesta za bogatu razradu svih detalja, koji pri tome uključuju i ljudsku maštu kojoj naravno nema granica, film mora sve to vizuelno da prikaže ne ostavljajući mnogo mesta ljudskoj mašti da se razmahne.
Iako je sam roman bio prilično slikovit u opisivanju čarobnog virtuelnog sveta Oaze, film je u tom aspektu u potpunosti zadovoljio. Virtuelni svetovi su već uveliko stvarnost i kako se čini, sviđalo se to nekom ili ne, važan deo naše budućnosti. Sama vizuelizacija bajkovite Oaze je verovatno i najači aspekt ovog filma.
To čini da su scene koje su smeštene van Oaze, u realnom svetu skrenute u drugi plan i često ostavljaju utisak nedorečenosti, koju se svojom glumom glavni akteri Tye Sherridan (Wade Wats) i Olivie Cooke (Art3mis/Samntha) trude da nadomeste, što zbog samog scenarije povremeno nije moguće. Ben Mendelsohn kao Sorento, beskrupulozni CEO ogromne koorporacije je manje više u sličan uloga kao Orson Krennic u „Rogue One“ ili manje više bilo koji član menadžementa neke od velikih korporacija poput Electronic Artsa ili Ubisofta, koji su od jedne iskrene ideje i bezgranične mašte koja je vodila programere prvih video igara tokom 80ih i 90ih godina, ceo taj multimedijalni svet pretvorili u surovu i jednoličnu mašineriju za zgrtanje novca.
Klineov roman je pre svega oda osobe koja je u potpunosti uživala i bila opčinjena tim periodom, i dok je on u romanu uspeo da prenese čitaocu razloge svog oduševljenja, to nije uspeo u scenariju za film.
Reference na pop kulturu 80ih često su samo puko nabrajanje, ponekada kroz muzičku podlogu i to od samog početka, pesmom „Jump“ grupe Van Helen, pa preko pesama bendova New Order, Duran Duran, neizbežnih A-HA i mnogih drugih, zatim pukim pominjanjem Ferisa Buellera i filmova Johna Hughesa, pa vizuelnim nabrajanjem upečatljivih memorabilia poput deloreana Martyja McFlyja iz „Back to The Future“, motocikla iz „Akire“, starship troopera, King Konga, Godzile, raznih poznatih likova iz mangi i anima, pa do raznih video igara iz tog perioda. Sve ovo klizi prebrzo pa mnoge od ovih detalja verovatno nećete ni primetiti, dok mlađi gledaoci teško da će razumeti zašto su njihovi roditelji bili toliko oduševljeni igrama koje na dvobojnom ekranu imaju samo nekakve kvadratiće i trougle. I dok su ti trouglici od samog igraca zahtevali da upotrebi „najači grafički čip u istoriji čovečanstva“, kako je ljudsku maštu nazvao Sheldon iz „The Big Bang Theory“, i da na ekranu zamisli ogromne svemirske brodove ili strašne tamnice, današnje video igre pa i dobrim delom filmovi ne ostavljaju ikakvu potrebu za upotrebom mašte.
Sa ove vremenske distance i u direktnom upoređenju sa današnim vremenom, 80te i ne izgledaju tako strašno, čak i Europe (band), Scorpions , nemačka fubalska reprezentacija, na čelu sa Rudi Vollerom i Andreas Brehmenom su praznik za oči kada se uporede sa današnjim hipsterima. 80te godine su bile inovativne po mnogim aspektima, i umnogome bile prekretnica u razvoju industije zabave od tog perioda na dalje i upravo je Spielberg bio jedan on važnih činioca u stvaranju te kulture tog perioda.
Za razliku od 80ih današnja pop kultura se umnogome bazira na recikliranju i nostalgiji ali „Ready Player One“ se ne može u potunosti svrstati u kategoriju. Spielberg, pomalo banalno, scanam ljudi koji se ne odvajaju od svojih virtuelnih naočara ili dece zapostavljene od roditelja zanesene video igrom, želi da provuče poruku o opasnosti koju sa sobom nosi beg u virtelni svet ali samo postojanje istog nije uzrok samog bežanja, pa i njihovo gašenje i nestanak ne bi rešili nikakve probleme, što pak i nije tema kojom ovaj film ne pokušava pa i ne treba da se nosi a sam „Ready Player One“ je zabavan, šarolik i isprazan, i kao takav je pravi reprezent mnogo više današnje pop kulture nego one kojom je inspirisan.
