Studio iz snova
Ove godine napuniće se tačno 68 godina od kada je osnovana čuvena memfiška diskografska kuća „Sun“, kolevka onog što se danas naziva rokenrol muzika.
To je mesto na kome su prve muzičke korake načinili Elvis Prisli, Džoni Keš, Roj Orbison, Džeri Li Luis, B. B. King, Karl Perkins, Ajk Tarner, Haulin Vulf i mnogi drugi. Uz Elvisovu kuću „Grejslend“ ovo mesto je danas najposećenija turistička atrakcija u Americi kada je u pitanju popularna muzika, stoga ne treba da čudi što je 2003. godine uvršćeno u zvanično mesto od nacionalnog značaja za istoriju Amerike (lista na kojoj se, između ostalih, nalaze Kip slobode, njujorški „Empajer Stejt Bilding“, Bela kuća ili tvrđava Fort Noks).
Ukoliko spadate među verne obožavaoce malopre pomenutih muzičara, gotovo ste sigurno već mnogo puta čuli priču o Semu Filipsu i “Sun” studiju. Međutim, ako ste od onih koji krišom slušaju rokenrol dok roditelji misle da radite domaći ili ste jednostavno propustili ovo važno poglavlje za razvoj popularne muzike, rubrika “Gisto Ćoše” će još jednom pokušati da “ispravi iskrivljenu Drinu” i prozbori koju o ovom legendarnom mestu.
Raspevane njive
Sem Filips (Sam Phillips) je rođen u jednom selu, u državi Alabama 1923. godine. S obzirom da su mu roditelji bili farmeri, Sem je još od malih nogu mnogo vremena provodio na njivi, gde je brao pamuk.
Ko bi rekao da ti vreli, letnji dani (u Alabami) na njivama pamuka imaju ikakve veze sa onim čime će se Sem kasnije baviti celog života? Naime, većina radnika koja je brala pamuk sa njim bili su crnci, koji su težak rad na njivi prekraćivali pevanjem pesama. Sedmogodišnji Sem se toliko zaljubio u to njihovo spontano pevanje, da je bio jedini “radnik” koji je na njivu odlazio sa širokim osmehom, a sa nje se vraćao sa još širim.
Da ta njegova očaranost gospel pesmama nije samo puka klinačka fascinacija, bilo je jasno krajem tridesetih godina, kada je šesnaestogodišnji Sem krenuo na put u Dalas sa svojim ocem. Bio je to vreli avgustovski dan i njih dvojica su rešili da naprave pauzu za ručak u Memfisu.
Dok je otac čitao novine u restoranu, mali Sem se iskrao sa namerom da lunja Memfisom. Nije odmakao daleko i već se našao u ulici Bil. Ako je mesto koje je kasnije osnovao Sem bilo kolevka rokenrola, onda se isto to može reći i za ulicu Bil kada je u pitanju bluz (inače, ova ulica se takođe nalazi na onom popisu mesta od istorijskog značaja, na kome je i “Sun” studio). Kada je video tu gomilu muzičara koji sviraju bluz na svakom ćošku, ljude koji u glas pevaju, tapšu i lupkaju nogom o pod, Semova vilica je dodirnula trotoar. Iako nije znao ništa da svira, a ni pevanje mu nije bila jača strana, tog letnjeg dana Sem je otkrio bluz, i bio je sasvim siguran da je muzika ono čime želi da se bavi u životu.
Početak sna
Tokom četrdesetih godina prošlog veka Sem je radio na nekoliko radio stanica kao disk džokej. Činjenica da tada nijedan zakon nije zabranjivao da na radiju jednu za drugom pustite pesmu koju izvodi crnac i pesmu koju izvodi belac, u to vreme rasne neravnopravnosti, bila je više “rupa u zakonu” prouzrokovana malim zanimanjem političara za radio i muziku, nego bilo šta drugo.
Kao što već pomenusmo, Filips je od malena voleo crnačku muziku, pa je tu “rupu u zakonu” obilato koristio i među pesmama koje je “vrteo” na radiju bilo je gotovo podjednako onih koje su izvodili crnci i belci.
Nakon decenije provedene na radiju, Filips je uspeo da uštedi novac sa kojim je početkom 1950. godine u Memfisu osnovao studio “Memphis Recording Service”. Njegova zamisao je bila da u studiju nepoznati muzičari snimaju pesme koje će Filips kasnije ponuditi velikim diskografskim kućama. Taj Semov početak je, kao uostalom i svaki početak, bio težak, pa je bio primoran da na pločama snima i venčanja koje bi kasnije prodavao familiji, a sve u cilju da svoj studio održi isplativim.
Razočaran slabim interesovanjem velikih diskografskih kuća za “njegove” nepoznate muzičare, 1952. godine Sem Filips rešava da na temelju “Memphis Recording Service” osnuje sopstvenu diskografsku kući koju je nazvao “Sun Records”.
“Sun” studio i Elvis
Neki od prvih muzičara koji su snimali u “Sun” studiju bili su B.B.King i Haulin Vulf (pravo ime Čester Artur Barnet) i Rufus Tomas. Sem je posebno bio oduševljen Hauiln Vulfom, za kog je mnogo godina kasnije rekao “Haulin Vulf je moje najveće muzičko otkriće. Elvis je na drugom mestu”.
Ma koliko su se Semu sviđali ritam i bluz muzičari koji su dolazili u njegov studio, kada je na kraju dana sabrao prihode i rashode bio je u minusu. Legenda kaže da je jedne godine prešao preko 100.000 kilometara po Americi kako bi promovisao muzičare koji snimaju za “Sun”..
A onda je došla 1953. godina. U prostorije “Sun” studija ušao je mladić koji je želeo da snimi pesmu koju će pokloniti svojoj majci za rođendan. Verovatno već pretpostavljate, mladić se zvao Elvis Prisli.
U naredne tri godine, Elvis je snimio sijaset pesama u Semovom studiju, a neke od najpoznatijih su “That’s Alright (Mama)”, “My Happiness”, “Blue Moon of Kentucky” i “Blue Suede Shoes”. Kada god se neka od pomenutih pesama zavrtela na radiju, telefoni su bili usijani – svi su želeli da saznaju kako se zove momak koji ih izvodi.
Filipsu je bilo jasno u kakvu zvezdu Elvis izrasta i da “Sun” nema kapacitet da ga promoviše na nacionalnom nivou, tako da je 1956. godine Elvisov menadžer Tom Parker otkupio njegov ugovor od “Sun Records” za, tada ogromnih, 35.000 dolara.
Nimalo nećete pogrešiti ako kažete da su upravo ulaskom Elvisa u Semov studio ritam i bluz postali rokenrol, a da je istorija muzike poprimila jedan sasvim novi tok
