GistroFM: I'll Return When the Weather is Warm
Prohladno nedeljno jutro u najdužem mesecu u godini. Neko spava duže nego inače, neko odlazi na pijac, neko usisava stan, neko smišlja šta će da kuva za ručak, neko čita knjigu, neko se sprema za matine koncert klasične muzike na Kolarcu, neko pegla, neko se ljubi sa nekim koga je upoznao u izlasku prethodne noći, a neko sanja otvorenih očiju. Bez dileme ja sam ovaj poslednji. Nije da budan ne sanjam i drugih dana, ali zimskog, nedeljnog jutra snovi su mi oduvek imali poseban miris.
Sanjam da imam svoj mali traktor-kosilicu, kao Alvin Strejt, i da na njemu odlazim u tri lepe pičke materine sa mesta na kome sam. Za razliku od Alvina ne idem da vidim brata sa kojim nisam razgovarao godinama i vozim se po Evropi umesto po Americi, ali snaga volje da odem jednaka mi je njegovoj. Putujem na jug, na jedino mesto na svetu na kome sam srećan i kada sam potpuno sam. Tamo me čeka ona umiljata crna mačka, ona svetla što noću trepere sa susednog ostrva udaljenog 40 kilometara, vetar što mi miluje obraze lepše nego što je nekad ona i onaj mir o kome bale svi kojima kapitalizam mrvi kičmu.
Dok sporo taljigam zajedno sa šarenim klovnom, za kog ni sam tačno ne znam da li se zove Sendmen ili Sendi, pevam In Dreams, stari hit Roja Orbisona. Pored puta nam mašu devojke obučene u haljine na tufne, namiguju nam pokvarene neonske reklame, a sa neba nas posmatra mesec koji ima istu boju kao tamnožuti abažur sa stare babine lampe. Jedino tada znam da baš sve mogu i samo tada me ne bole tuđe laži koje su zaslužena kazna za neke moje. A kada otpevamo In Dreams, Sendi ili Sendmen predlaže da pusti još neku muziku koju zna da volim. Dok klimam glavom govoreći mu da pripazi da mu ne odleti šešir, stiskam gas i naša svemoguća, zelena mašina marke Džon Dir ubrzava sa 20, na suludih 25 km/h.
Većinu tih pesama koje pevam na mom putovanju iz snova spakovao sam u današnji Gistro FM. On počinje i završava se grupom OP8 koja je 1997. snimila jedan od dvadesetak najlepših albuma koje sam čuo u celom svom životu. Ako neko zna sve one pohabane noći između ljubavi i mržnje, to su Lisa Žermano i drugari. I naravno da ova epizoda ne može da prođe bez muzičke posvete Dejvidu Linču. Štaviše, on je inspiracija i za ovu najavu, ali i omot današnje emisije. Njemu sam ove nedelje poslao pozdrave zajedno sa Džuli Kruz, Anđelom Badalamentijem, Žobimom, Sparklehorse i pomenutim Rojem Orbisonom. Kad malo bolje razmislim, nisam baš siguran da ljudi kao što su Dejvid Linč, ili recimo njegov imenjak Bouvi, uopšte mogu da umru.
Jedan od mojih omiljenih domaćih bendova, niška Bohemija, u februaru će objaviti novi album, a danas slušamo genijalni, prvi singl sa njega. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na bend iz Sinsinatija Carriers, u kom sviraju članovi grupa The National i The War on Drugs, a isto mislim za devetočlanu supergrupu Echolalia iz Nešvila, čije debi izdanje čekam sa mnogo neizdrža. Album nedelje je snimio nemački pijanista Bendžamin Lakner i ako tražite džez idealan za zimsku noć – eto ga. Kad smo kod Linča, džeza i zimskih noći, danas najavljujem koncert nemačkog benda Bohren and Der Club of Gore koji će se desiti sledeće subote u Beogradu. Odavno se nisam radovao nekom koncertu kao tom. Tu su još nove pesme za Nelsa Klajna, njujorški bend SUSS, kao i prvi veliki hit iz ove godine kog potpisuje bend The Weather Station. U ovoj emisiji koja sanja toplije dane vrzmaju se još Teenage Fanclub, Mojave 3, Low, Spiritualized, Chi-Lites, The Temptations, The Isley Brothers i mnogi drugi.
Čak i ako nam snovi retko postaju realnost, mnogo je bolje imati gomilu neostvarenih snova, nego ih nemati uopšte.
