Svi anđeli i demoni Danijela Džonstona

Oct 11, 2017

Ako imate želju da vašu muziku podelite sa svetom, to nikada nije bilo lakše nego danas. Sve što vam treba su računar i internet, a dalja sudbina vašeg rada ostavljena je na milost i nemilost posetilaca vašeg sajta ili bloga.

Mlađi čitaoci se sigurno pitaju kako je to izgledalo pre interneta, tj. na koji način su neafirmisani muzičari pre 20-30 godina dolazili do publike. Načina je bilo mnogo, ali jedan od najoriginalnijih je upravo onaj koji je primenio junak naše današnje priče.

Umetnik od malena

Danijel Džonston se rodio 1961. godine u Sakramentu, a većinu svog života je proveo u jednom malom mestu u američkoj državi Zapadna Virdžinija kao i u teksaškom, univerzitetskom mestu Ostin. Počevši od crtanja, snimanja kratkih filmova super 8 kamerom, pa preko sviranja klavira, od ranog detinjstva je pokazivao znake kreativnosti.

Na njegovu žalost, Danijel nije imao podršku roditelja u svojim izletima u umetnost. Njegovi roditelji pripadaju srednjoj klasi i po mnogo čemu su prosečna američka porodica, tako da ne čudi činjenica da su dvadesetogodišnjem Danijelu svakodnevno zvocali kako je vreme da se okane ćorava posla i karijeru muzičara zameni za nešto konkretno, kao što je posao prodavca u lokalnom „Mekdonalds“ resotranu (ove muke je Danijel kasnije savršeno opisao u pesmi „Story of an Artist“).

Međutim, Danijel je bio čvrsto rešen da uspe. Tokom sedamdesetih godina, pod uticajem „najveće grupe od kada je sveta i veka“, kako je on nazivao „Bitlse“, Danijel u svom podrumu na starom magnetofonu i još starijem klaviru snima svoje prve pesme. Činjenica je da se za Danijela nikada nije moglo reći da je virtuoz na klaviru ili akustičnoj gitari, daleko od toga.

Njegov samouki stil sviranja je vrlo jednostavan, da ne kažem prost, te će ga mnogi na prvo slušanje okarakterisati kao besmislenu dečju igru na dirkama, odnosno žicama. Ali kada se malo bolje udubite u Danijelovu muziku, uočićete da ona zaista poseduje dečju nevinost i iskrenost, ali i da je sve drugo osim besmislena.

Distribucija muzike

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, Danijel je snimio svoj prvi „album“. Kažem „album“ jer je reč o skupu pesama snimljenih na kućnom magnetofonu, što je podrazumevalo loš zvuk i šuštanje koje je bilo glasno bar koliko i Danijelova muzika. Ti snimci su doživeli podsmeh od strane njegovih ukućana, no Danijel se nije dao obeshrabriti. Taj prvi album „Songs of Pain“ (1981), Danijel je presnimio na stotinak audio kaseta, nacrtao je za svaku kasetu originalni omot donevši odluku da će ceo „tiraž“ pokloniti ljudima na ulici. Tako je i bilo.

Danijel je zaustavljao prolaznike u Ostinu, predstavljao im se rečima „Zdravo, ja sam Danijel Džonston, ovo je moj prvi album i bio bih vrlo srećan kada biste ga uzeli i preslušali“. Neki ljudi su se smejali, neki su odmahivali rukom, a bilo je nekoliko radoznalaca koji su popričali sa njim i uzeli kasetu.

Jedan iz ove poslednje grupe ljudi je bio Džef Tartakov. Naime, on je bio potpuno ganut iskrenošću Danijelovog pristupa i samo nekoliko godina nakon tog njihovog prvog slučajnog susreta na ulici, Džef će postati Danijelov saradnik u distribuciji njegove muzike. Oni osnivaju diskografsku kuću „Stress Records“ u kojoj će Džef raditi isto ono što i Danijel, samo u nešto većem obimu – presnimavaće „ručno“ njegove kasete i slati ih poštom svima koji su zainteresovani.

Ako među vama ima onih koji ne znaju kako se presnimava sa kasete na kasetu, bitno je pomenuti da je za jednu kopiju potrebno tačno onoliko vremena koliko traje album. Znači ako imate samo jedan kasetofon, a album traje sat vremena, u toku 24 sati možete snimiti 24 kasete. Džef je imao nekoliko kasetofona tako da je njemu bilo malo lakše, ali i dalje to bi mukotrpan posao - posao koji iziskuje ogromne količine ljubavi i posvećenosti, a baš su to dve osnovne komponente Danijelove muzike.

Manična depresija

Početkom osamdesetih godina, razvila se Danijelova bolest. Još kao mali je pokazivao znake depresije, a kako je vremenom primao sve više kritika na račun svoje „dečje“ muzike, kao i njegovo konzumiranje halucinogenih droga, doprinelo je da se zdravstveno stanje samo pogorša. Danijel je počeo da čuje glasove u glavi, umislio je da je crtani duh Kasper njegov zaštitnik te je njegov lik završio na omotima nekoliko albuma s početka Danijelove karijere, a upravo ga je Kasper „čuvao od đavola“ koji ga je redovno progonio. Jednom prilikom se vozio sa ocem u malom pajper avionu i tokom leta, Danijel je umislio da je baš on Kapetan Amerika (junak iz američke popularne kulture ), istrgao je iz očevih ruku komande aviona i ubrzo posle toga se mala letelica srušila u krošnje. Pukom srećom, obojica su prošla sa lakšim povredama, ali to je bio više nego očigledan znak da je Danijelu neophodna stalna medicinska nega.

Ipak, i pored svog tog ludila, Danijel je našao način da se za njegovo ime čuje van Ostina. Kada j te 1985. godine sveže osnovana televizija „MTV“ došla u Ostin da snima unapred dogovorene svirke lokalnih grupa, Danijel se bukvalno nacrtao ispred kamere sa jednom svojom kasetom, predstavivši se milionskom auditorijumu na vrlo sličan način na koji se predstavljao prolaznicima kada im je poklanjao svoju muziku. Svi su se pitali ko je taj klinac koji se bez blama nameće auditorijumu. Upornost se isplatila, tako da je Danijel za potrebe pomenute „MTV“ emisije odsvirao uživo nekoliko svojih pesama na akustičnoj gitari, nakon čega njegovo ime konačno postaje poznato širom Amerike.

Najveći uspeh i Danijelova (ne)svest o tome

U drugoj polovini osamdesetih Danijelovo ime i dalje nije bilo poznato mejnstrim publici, ali su mnogi muzičari koji „grebu ispod površine“ otkrili Danijelove pesme. Jedan od njih je bio Kurt Kobejn, lider grupe „Nirvana“. On je slušao Danijelovu muziku mnogo pre nego što je „Nirvana“ postala popularna. A onda, 1991. kada je „Nirvana“ bila na vrhuncu karijere, Kobejn je uslikan sa majicom na kojoj se nalazio ručno nacrtan omot Danijelovog albuma „Hi, how are you“ iz 1983.

Istog sekunda, cela muzička planeta se zapitala ko je taj čovek čiju majicu nosi lider jedne generacije. Nakon te fotografije, Džef Tartakov je morao da kupi još tri kasetofona i da brzinom svetlosti presnimava Danijelove albume. Ponude su stizale sa svih strana. Danijel Džonston je bio ime o kome se pričalo.

Potpuno paradoksalno, baš u to vreme, Danijel je bio smešten u jednu mentalnu instituciju, sasvim nesvestan slave koja mu se dešavala. U tom momentu, velika diskografska kuća „Elektra“ je ponudila Danijelu ugovor, ali ih je ovaj odbio uz obrazloženje da oni objavljuju muziku grupe „Metallica“, koja je po Danijelovom mišljenju đavolji bend. U to vreme, on je otpustio svog menadžera pod izgovorom da je ovaj zaposednut od strane Satane.

Ipak, ti veliki reflektori koji su u tom momentu obasjavali Danijela, bili su nekako iskorišćeni. 1993. on potpisuje ugovor sa kućom „Atlantic“ za koju izdaje album „Fun“. Ploču je producirao Pol Liri iz grupe „Butthole Surfers“, a s obzirom na veliki budžet koji je Danijel imao za taj album (koji je bio veći od budžeta za svih petnaestak do tad snimljenih albuma u kućnoj produkciji), album „Fun“ je zvučao kao prava pravcata studijska ploča na kojoj sviraju školovani muzičari.

Današnji status

Ime Danijela Džonstona je danas priznato u svetu popularne muzike. Oni koji su ga nekad ismevali su upravo oni koji su danas ismevani. A kako i ne bi, kada se među Danijelove poklonike ubrajaju takve veličine kao što su Tom Vejts, Bek, grupe „Flaming Lips“, „Sonic Youth“ i mnogi drugi. 2005. je snimljen dokumentarno-biografski film „The Devil and Daniel Johnston“ koji je te godine dobio nagradu za režiju na festivalu Sandens. Ovo je ujedno i jedan od najemotivnijih filmova koje je autor ovog teksta ikada odgledao, tako da ako imate priliku da dođete do njega, nemojte je propustiti.

Danijel se i dalje bori sa demonima, i dalje snima muziku, i dalje svira koncerte. Do sada je objavio preko 30 albuma, od kojih su neki manje, a neki više kvalitetni. Međutim, ono što ima svaki od njih je kristalno čista dečja iskrenost i nevinost. Kada god neko pomene reč iskrenost, već godinama mi je prva asocijacija Danijel. On ne ume biti drugačiji. Ma koliko da smo svi mi i dalje deca u duši, Danijel će uvek biti veće dete od svih nas.

Tekst objavljen u časopisu "Politikin Zabavnik"