Earl Sweatshirt - I Don't Like Shit, I Don't Go Outside [2015]

Earl Sweatshirt
I Don't Like Shit, I Don't Go Outside
Columbia/Tan Cressida/2015
8.0
8

Rap album o samospoznaji nije čest proizvod. Iskrenost takođe odavno nije deo hip-hop kulture. Lirika o zatvoru koji ste kreirali u okviru sopstvenog uma, istovremeno spuštajući gard, takođe je daleko od komercijalne muzičke scene, ako izuzmemo MF Doom i još par njih. Kada se naiđe na tako nešto, to predstavlja unikatno osveženje, iako se radi o nečemu što je daleko od prijatnog slušanja.

Ovo je svakako jedan od najmračnijih i najiskrenijih hip-hop albuma koji sam imao priliku da čujem. Svaka reč je oblikovana iskrivljenim tonovima koji vas vode direktno u depresiju. Imajući u vidu da je Earl Sweatshirt 2014. otkazao turneju jer je „emotivno i psihički bio na kraju konopca“, ovakav album i ne treba da bude iznenađenje. Značajan deo albuma čini kvalitetna produkcija, koju je Earl sam izveo do kraja, pod pseudonimom RandomBlackDude.

Neparni bitovi i industrial/like semplovi čine okosnicu albuma, koji može da se definiše kao kompaktan, nekomercijalni rap generacije koja se davi u halucinacijama globalnog sela. Njegovo raspoloženje diktira atmosferu albuma; to je depresija bez glamura, neopterećujuća melanholija koja se distancira od subjekta, i prenosi se na slušaoca. Ne bih da analiziram pesme ponaosob; svakako treba obratiti pažnju na „Huey“, „Grief“ i „Wool“. Ili ipak ne, ovaj album se sluša odjednom, premotava se da se čuje tekst i hipnotički bitovi, i upije atmosfera beznađa bez konkretnog razloga.

O čemu se tu zapravo radi? O čoveku koji se istovremeno potpuno otvara, dajući nam uvid u svoje najmračnije delove, strahove, sumnje i emocije, istovremeno gurajući sve od sebe. Kada se otvara, Earl ispaljuje salvu ličnih frustracija, neuroza, paranoje, potpune socijalne isključenosti i otuđenosti od sveta koji govori da, ukoliko ste mladi, morate obavezno biti i srećni. Istovremeno, pružajući intimu na poslužavnik, Earl nas gura od sebe, dajući nam do znanja da su njegovi problemi samo njegovi, i da je prilično komforan u suživotu sa svojim demonima.

„Ghetto state of Mind“ (naziv pesme by Assassin and Bounty Killa), jeste izraz koji najbolje opisuje šta je geto; ne samo geografsku oblast pogođenu siromaštvom, već stanje duha. Geto je svojevrsna svest o tome da ste u zatvoru bez rešetaka, posmatrajući okolinu bez ružičastih naočara i instagram filtera. Stanje svesti koje nema veze sa finansijama; možete da imate novac ili da ga nemate; možete biti rođeni kao prpadnik višeg srednjeg sloja, odrasli u porodici intelektualaca, ili u porodici radnika koji žive od socijale, svejedno je.

Neko kači slike sa surfovanja iz Južne Amerike, klipove partijanja po Berlinu, neko živi na desetom spratu solitera koji je zadnji put okrečen 1978. Ovaj prvi se zadužio do groba kod banaka, drugi ima solidna primanja. Neko na ulici vidi parkove i cveće, neko prosjake i sivilo. Poenta je u percepciji onoga što nas okružuje, društvenim ulogama koje su nam dodeljene, i naročito onim koje smo izabrali da igramo.

Šta je zajedničko afro-američkom adolescentu iz Los Anđelesa, odraslom u dobrostojećoj porodici, koji je pohađao privatnu školu (doduše, na silu, kako bi ga odvojili od hip hopa), i klincu iz istočnoevropske propale industrijske vukojebine koji radi za minimalac u trafici? Pogled na svet, frustracija zbog toga što ga vide onakvim kakav najčešće jeste, i stav da ne pristaju da im kulturu oblikuju isprazni vice naslovi, korumpirani političari, i ljudi sa društvenih mreža, egzistencijalno katastrofalni u svojoj površnosti. Earl je glasnogovornik onog sloja koji se ne snalazi najbolje u modernom globalnom informatičkom društvu, ne poziva na revoluciju jer i ne zna čemu sve to, i koristi marihuanu da ublaži tugu što postoji sam u svemu tome.

Slušajući album, nemate utisak da slušate frustracije izazvane adolescentskom krizom; ovo je mračna ispovest pesnika koji nije previše zadovoljan činjenicom da stvara u vreme koje ne razume baš najbolje. Poezija, taj davno izgubljeni sastojak hip hopa, pronađen je na ovom albumu, u najiskrenijem i najsurovijem izdanju, sa jakim emotivnim nabojem i otvoreno ličnim pečatom.