Jesenji albumi

Sep 13, 2017

Jesen i proleće su godišnja doba koja krasi umerenost. I jedno i drugo možemo nazvati nekom vrstom „predigre“ za zimu i leto, što znači da su lišeni bilo kakvih ekstrema. To naravno ne važi za osećanja koja doživljavamo u to doba godine, jer ona i te kako mogu varirati od velikog plusa do džinovskog minusa. Uostalom, većina tih osećanja je proizvod ličnih dešavanja u našim životima, pa samim tim, godišnje doba ih može pojačati ili umanjiti. Retko ko je mnogo tužan samo zato što napolju pada kiša, ili pak kao jedini razlog svoje sreće navodi divan, prolećni, sunčan dan.

Shodno tome, logično je i da nam u jesen i proleće najviše prija muzika koju krasi umerenost. Naravno, ukusa je bezbroj, te ne isključujem mogućnost da malobrojni vole da prkose uvreženim standardima slušajući na primer „Beach Boys“ usred januara. Pošto su ipak mnogo veće šanse da ne pripadate ovoj maloj grupi, te da je vaš audio doživljaj u saglasnosti sa vizuelnim, Gistro ćoše i FatHipster vam danas preporučuje nekoliko albuma koji po mnogo čemu odgovaraju godišnjem dobu kada je lišće žuto, dani kraći i vlažniji, a mesto lubenice u frižideru je zamenjeno ćasom sa grožđem. Jesen je upravo počela, a ukoliko želite da je ovekovečite što bolje u vašim uspomenama, mislim da će vam to još lakše ići od ruke (da ne kažem od uha) ukoliko se u vašem plejeru bude „vrteo“ neki od sledećih albuma.

The Magnetic Fields

69 Love Songs

Merge / 1999

Grupu iz Njujorka „The Magnetic Fields“ predvodi Stiven Merit, koji je i autor gotovo celokupnog albuma „69 Love Songs“. Reč je o trostrukom izdanju na kom se ukupno nalazi, kao što sam naslov sugeriše, 69 pesama. Iako grupa postoji preko 20 godina, i iako su pre ovog objavili 6 ploča, a posle još 3, teško je verovati da opet mogu da ponove kvalitet koji su dostigli sa ovim albumom.

„69 Love Songs“ je skup međusobno toliko različitih pesama da se nekada zapitate da li je u pitanju jedan isti album. Naravno, to je i bila Meritova prvobitna zamisao, tako da nimalo nije slučajno što ovde možemo čuti, jedan pored drugog, žanrove kao što su pop, folk, džez, bosanova, pank, kantri, elektroniku, a u par pesama čujemo igranje sa motivima iz klasične muzike.

Sve je to propraćeno inteligentnim i gotovo uvek duhovitim stihovima. Tako se Merit u jednoj samokritičnoj pesmi poistovećuje sa „piletom koje trčkara sa odesečenom glavom“ pitajući se ko se u njega takvog može zaljubiti, u drugoj razmišlja o tome „da li je naša veza bila besmislenija od partije šaha“, dok u trećoj kaže „kako je ljubav kao džez, pošto uvek nešto improvizuješ i nikad ne znaš šta će se sledeće desiti“.

Iako je Meritova prvobitna ideja bila da se album zove „100 Love Songs“, diskografska kuća ga je ubedila da bi tako obiman poduhvat sigurno bio finansijsko samoubistvo, te je on sve skratio na 69. Kako je sam kasnije rekao, do broja 69 je došao zbog asocijacije na jednu ljubavnu pozu koju ta dva broja simbolizuju, a kako je ceo album posvećen tom divnom osećanju zvanom ljubav, izabrani naslov mu se učinio najadekvatnijim.

Istina je da ovaj album može funkcionisati u bilo kom godišnjem dobu, u bilo koje doba dana ili noći. Ipak, pošto je objavljen krajem septembra 1999. godine, kada je otprilike i ušao u moj život, potpuno mi je obeležio tu jesen, tako da i danas najviše volim da ga slušam kada mi se terasa žuti od opalog lišća. Svi vi koji niste čuli ovu ploču, volite ljubavne pesme, a ježite se od mediokritetskih kompilacija koje se zovu „Love Ballads“, obratite pažnju na ovaj album. Ta tri sata, koliko on traje, verovatno će vam biti najkraća tri sata koja ste proveli u poslednje vreme.

Neil Halstead

Sleeping on Roads

4AD / 2002

Britanac Nil Halsted je počeo karijeru krajem osamdesetih u bendu „Slowdive“. Bučne gitare propuštene kroz raznorazne efekte, sanjivi vokali i specifična produkcija, učinili su ovu grupu liderom među mladima koji nisu bili zadovoljni dnevnom ponudom gitarskih bendova koje je puštao, tad uticajan kanal MTV. Članovi grupe „Slowdive“ nisu bili nikave zvezde, niti ih je taj epitet privlačio, čak naprotiv.

Njihova stidljivost je toliko bila očigledna, da je čak ceo muzički pravac po tome dobio ime. Naime, dok su svirali, oni nisu posmatrali publiku već im je pogled bio spušten i izgledalo je kao da gledaju svoje cipele. Otud i ime celog pravca „šugejz“ (na engleskom „shoegaze“, što bi u prevodu značilo „zurenje u cipele“).

Lider i osnivač grupe bio je Nil Halsted. Nakon što se bend raspao sredinom devedesetih, on je osnovao grupu „Mojave 3“ čija muzika se poprilično razlikovala od one koju je svirao sa „Slowdive“. Dok su „Slowdive“ mnogo više imali veze sa gitarskom bukom, hedonizmom, porocima, i mladalačkoj lenjosti, „Mojave 3“ su bili više oslonjeni na akustične gitare i klavir, ljubavne patnje i pesme o samoći. Gotovo svi ovi potonji epiteti su krasili i prvi solo albuma Nila Halsteda „Sleeping on Roads“, koji je objavljen početkom ovog veka.

Ako bi se muzika koju je svirao sa „Mojave 3“ mogla okarakterisati kao tiha, najbolji opis onoga što čujemo na albumu „Sleeping on Roads“ bi se mogao naći u reči intimnost. Većinu ovih pesama Nil je odsvirao samo na akustičnoj gitari i tek ponegde uz pratnju klavira. Dok ih slušate, imate neki čudan osećaj da se on obraća direktno vama i da zna sve one sitne nade i strahove koji se vrzmaju po vašoj glavi.

Ovu ploču sam prvi put oktrio u jesen 2002. godine. Iako je tada ovo bio samo jedan od mnogih novih albuma za mene, zahvaljujući veličini ličnog pečata kog je Nil ostavio na njoj, danas mi je upravo „Sleeping on Roads“ prva asocijasija na taj, relativno daleki, septembar.

Interpol

Antics

Matador / 2004

Iste godine kada je Nil Halsted objavio malopre pomenuti prvi solo album, grupa iz Njujorka „Interpol“ oglasila se debi pločom „Turn on the Bright Lights“ koja je ove godine napunila 15 leta i čije ste izvođenje u celosti mogli da doživitie na koncertu Interpola u Beogradu, sredinom avgusta. Za razliku od „sirotog“ Nila čiji album se prodao tek u nekoliko hiljada primeraka, „Interpol“ su postali prava senzacija među ljubiteljima alternativnog roka što je rezultiralo višemilionskim tiražem njihovog debija.

Britanska i američka štampa, klinci sa obe strane Atlantika, a i oni oko drugih okeana, bukvalno su se utrkivali u hvalospevima za muziku njujorškog kvarteta. Kada je u pitanju pravac zvani indi rok, popularnost koju su uživali „Interpol“ početkom novog veka, imali su samo još njihovi sugrađani „The Strokes“ kao i „The White Stripes“ iz Detroita.

Tajna njihovog uspeha svakako leži u zaraznim pesmama kojima je „Turn on the Bright Lights“ obilovao, ali isto tako i mešavini tradicionalnog i savremenog zvuka koji „Interpol“ gaji. Njihova muzika se oslanja na bendove s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, kao što su „Joy Division“, „Echo and the Bunnymen“ i „The Wedding Present“, ali dok slušate njihove neretko cinične tekstove i režeće gitare, savršeno vam je jasno da je „Interpol“ grupa iz 21. veka.

Dve godine nakon debi izdanja, „Interpol“ objavljuju svoj drugi album jednostavnog naziva „Antics“. Ploča je zvanično izdata 27. septembra, no svi koji imaju pristup internetu mogli su da je slušaju i koju nedelju pre toga. Glavna razlika albuma „Antics“ u odnosu na „Turn on the Bright Lights“ bila je u odsustvu hitova na prvu loptu.

Nakon što ste samo jednom preslušali njihov debi album, odmah će vam u uši ući bar pet pesama, dok „Antics“ zahteva mnogo veći trud i koncetraciju. Međutim, kada preslušate „Antics“ pet šest puta, i ako još uz svako slušanje ispred sebe imate reči pesama, velike su šanse da spone koje ova ploča napravi sa vašim srcem budu još i jače nego one koje su napravljene sa „Turn on the Bright Lights“.

I dalje je to sličan zvuk, i dalje su to slični stihovi, samo što nemaju baš nikakvu pretenziju da osvoje, da se nametnu, da kažu „vidi kako smo mi dobri“. Upravo ta stilizovana umerenost jeste jedan od osnovnih kvaliteta ove ploče. A koliko je „Antics“ zarazan album, dovoljno govori podatak da sam ga između septembra i novembra 2004. godine slušao najmanje dva puta dnevno. Kada bih birao najlepši jesenji album koji sam ikada čuo, bez trunke oklevanja bih rekao da je to baš „Antics“.

Tekst objavljen u Politikinom Zabavniku