Tinariwen ⵜⵏⵔⵓⵏ - Elwan [2017]
Tinariwen ( ⵜⵏⵔⵓⵏ ) je kolektiv muzičara, pripadnika nomadskog plemena Tuarega , naroda kome je u krvi da slobodno luta nepreglednim prostransvima Sahare. Tinariwen su, u poslednje tri decenije postali svojevrsni muzički nomadi koji su širom sveta prenosili bogato muzičko nasleđe svog naroda, i koji poslednjih par godina mogu da slobodno da lutaju svuda osim u svojoj domovini Ténéré, koja se prostire na teritoriji seveoistočnog Malija i južnog Alžira.
Neopravdanim avanturizmom zapadnih sila, do skoro sigurna i stabilna oblast Sahare, oivičena planinskim lancima Air, Hoggar i Tibesti potpala je pod kontrolu Salafista, koji su zabranili svaku vrstu muzike, pa su samim tim muzičari okuplenji oko Tinariwen, postali su nepoželjne osobe u svojoj domovini, i kojima bi, zbog besmislenog i varvarskog zakona, povratak bio opasan po život.
Tinariwen postoje još od 1979.godine. Osnivač benda Ibrahim Ag Alhabib, je tokom vojne obuke, koju je oragnizovao Gadafi, sa namerom da stvori elitnu vojnu jedinicu sastavljenu isključivo od Tuarega, upoznao, kolege muzičare Keddou Ag Ossade, Mohammed Ag Itlale (Japonais), Sweiloum, Abouhadid, i Abdallah Ag Alhousseyni, koji su ubrzo puške zamenili gitarama.
Svako od njih je pevao i svirao gitaru na osoben način, i spojila ih je želja da u svojim pesmama govore o problemima svog naroda i prenose njegovo kulturno nasleđe. U duhu svog nomadskog života, napravili su studio, pod šatorom, i zarekli se da će besplatno snimati muziku svakome ko donese praznu kasetu. Uskoro su Saharom počele da kruže brojne kasete sa njihovom muzikom.
Sada su Tinariwen kolektiv od gotovo dvadeset muzičara koji na snimanje albuma i na nastupime dolaze u različitim sastavima. Razlog je u nomadskom načinu života, loše saobračajne povezanosti i komunikacije u Saharskom regionu, tako da Tinariwen nikada nisu na turneje išli u potpuno istom sastavu, iako imaju nekoliko članova koji redovno nastupaju na turnejama.
Kako potiču iz kulture u kojoj su pripovedači od najveće važnosti, a muzika je gotovo kao linija života koja spaja pripadnike naroda, Tinariwen su na svoje nedaće i nesreću svog naroda odgovorili fantastičnim sedmim albumom „Elwan“.
Elwan na jeziku Tuarega znači slonovi, i iako slon nije životinja tipična za region Sahare, u stihovima pesme „Ténéré Tàqqàl“ – The Ténéré has become an upland of thorns / Where elephants fight each other / Crushing tender grass under foot. / The gazelles have found refuge high in the mountains /The birds no longer return to their nests at night - više nego jasno je da su slonovi velike sile koje se igraju i uništavaju živote normalnih ljudi vođeni svojim sebičnim ambicijama i surovim postupcima. Savršena poetska slika nesreće koja je zadesila taj deo sveta.
Kako nisu uspeli da album snime u svojoj domovini, u Sahari, pod šatorom, Tinariwen su album snimali u dva maha. Prvi deo albuma sniman je u pustinji Joshua Tree, u Kalifoniji gde su im se pridružili Kurt Vile u pesmi „Tiwàyyen“, Matt Sweeny, Alain Johannes i Mark Lanegan, koji se svojim vokalom savršeno uklopio u pustinjsku atmosferu pesme „Nànnuflày“.
Drugi deo albuma snimljen je u Francuskoj, i u Sahari, u Alžiru, na kome su prilike da učestvuju na ovom albumu dobili mladi muzičari iz ovog regiona.
Od prve pesme „Tiwàyyen“, Tinariwen vas uvode u vrtlog virtuznih gitarskih melodija i hipnotičkih ritmova na bas gitari i udaraljkama. Ono što opčinjava na odmah na prvo slušanje je utisak savršene harmonije među svakim tonom u svakoj pesmi i neopisive lakoće kojom muzika teče iz ovih muzičara.
Tinariwen govore univerzalnim jezikom muzike, i na sebi osoben način prevazilaze sve probleme globalne komunikacije stvrajući most ka drugim kulturama i povezujući ih. Njihova muzika je savršeno tkanje sačinjeno od kulture Tuarega, osobenosti svakog od muzičara i njihovih emocija, ali i uticaja drugih muzičkih uticaja, poput bluza ili američkog folka.
„Elwan“ je moćan poput pustinjskog vetra koji tutnji nad Saharom i veličanstven poput poput krda slonova koje luta savanom. Album bez koga bi život bio mnogo siromašniji.
