GistroFM: Everyday Is Like Sunday
Imajući u vidu čemer u kome smo, i onaj još veći kome hrlimo, radni naslov današnje epizode bio je Come, come, nuclear bombs. S obzirom na to da mi je poznato da mnogi ironiju doživljavaju kao vrstu čaja, kao i to da nisam bio raspoložen da provedem ceo dan objašnjavajući politički korektnijim slušaocima na šta sam mislio, ipak sam rešio da epizodu nazovem po naslovu Morisijeve pesme u kojoj se čuje pomenuti stih. Jer ovih dana je zaista svaki dan siv i neobećavajući, baš kao što nedelja to ume biti. A i svet opet flertuje sa armagedonom. Muzika ne samo da je odavno opisala sve ovo šta nam se dešava, već je opevala i ono što će nam se desiti. Ko zna gde bi nam svima bio kraj kada bismo je zaista slušali, a ne usisavali/učili/čitali dok nam nešto svira sa zvučnika....
Ako bih morao da izaberem svoja trenutno omiljena dva domaća benda, onda bi to bili Bohemija i Rebel Star. Oni su jedini domaći muzičari čiji aktuelni albumi su se našli na mojoj listi 20 najdražih izdanja iz prošle godine. Sticaj okolnosti (koji se nekad zove Pop Depresija) je hteo da oba benda održe zajednički koncert u beogradskom Anti Shopu/Elektropioniru u subotu 26. marta. Pre, posle i između njihovih koncerata, slušaćete muziku po izboru moje malenkosti. S obzirom na to koliko mi fale koncerti i koliko volim oba benda, već sam našao onaj vojnički, džepni kalendar sa fotkom gole cice i na poleđini sam počeo da precrtavam datume do te poslednje subote u mesecu.
Pravo niotkuda se pojavio drugi album za bend iz Los Anđelesa koji se zove Deserta. Za razliku od nekih drugih novih, a dobrih albuma, ovaj stvarno nisam očekivao. Mešavina pravaca koje nazivaju dream pop i shoegaze, tremolo gitare i distopijska atmosfera, savršeno se uklapaju u ovu sivu "nisam idiot, ali" globalnu atmosferu. Posebno obratite pažnju ako volite My Bloody Valentine ili Slowdive. Kad je ovaj žanr u pitanju, nisam čuo ovako dobar album još od poslednjeg Slowdive izdanja, a ima tome bar pet godina.
Danas obeležavam pola veka od treće ploče Nika Drejka "Pink Moon". Nekim ljudima je dovoljna akustična gitara i manje od pola sata da uđu u istoriju. Doduše, Nik je to uradio još sa prva dva albuma, a sa ovim je te 1972. samo pečatirao svoju zaostavštinu. Ne postoji doba dana, noći ili godine kada mi ne prija "Pink Moon". Velika preporuka za sve koji nisu još uvek čuli ovo remek-delo.
Drugi album nedelje je 12. izdanje za indie veterane Superchunk, tu su još nivo singlovi za Belle & Sebastian, Calexico, Wet Leg, a društvo nam prave još Nensi Sinatra, Džoni Keš, Petsi Klajn, Wilco, Velvet Underground i mnogi drugi.
Ne znam šta će biti sa svima nama u danima koji dolaze. Ali gde god nas sutrašnjica odnese, neka bar imamo ispraćaj uz adekvatnu muziku, dostojnu rešenosti da sve vetrenjače pošaljemo tamo gde im je mesto.
