Valerian and the City of a Thousand Planets [2017]
Luc Besson je odrastao uz strip „Valerian and Laureline“ (Pierre Christin i Jean-Claude Mézières), i od detinjstva je želeo da snimi film ispirisan ovim stripom. Za svoj veliki hit „The Fifth Element“ sarađivao je upravo sa jednim od autora ovog stripa Jean-Claude Mézières, koji je na neki način takođe bio ostvarenje njegovog dečačkog sna, jer je priču za „Peti Element“ počeo da piše sa 16 godina.
Između filmova „The Fifth Element“ i „Valerian and The City of Thousand Planets“ možemo povući mnogo paralela, tako da ne nekom nivou možemo pomisliti da je i Besson podlegao opštem trendu za prežvakavanjem već viđenih nekad popularnih stvari u cilju buđenja nostalgije kod publike.
Kad smo kod toga, za mnoge momente u ovom filmu može nam se učitniti da ste ih negde već videli. Da počnemo od beskrupuloznog trgovca na crnoj berzi sa žabljim likom, doduše ovde nema telo crva, ali sve jedno pomislićete na Jabbu the Hutta.
Zatim, predivna rasa vitkih ali primitivnih i dobroćudnih humanoida, koji su snažno povezani sa prirodom i koji su kolateralna šteta ljudske bahatosti i surovosti, ne može a da vas ne podseti na sličnu rasu u velikom hitu „Avatar“.
„Valerian and The City of Thousand Planets“ ima svoje dobre ali i veoma loše aspekte, pa da krenemo prvo sa ovim drugim.
Izbor glavnih glumaca Dane DeHaana kao Valerian i Cara Delavingne kao Laureline ne deluju kao najsrećnije rešenje. Kako nisam čitao strip, ne mogu ih uporediti sa likovima koje su oni trebali da otelotvore na filmu, ali sama njihova pojava, pre svega DeHaana ne deluje baš uverljivo u ulozi najboljeg, najsposobnijeg i najšarmantnijeg svemirskog agenta.
Gledajući lik Valeriana ne možete da se otmete utisku da je on lik poput Han Soloa ili Star Lorda, ali DeHaan nije ni blizu da vas ubedi da poseduje kvalitete poput pomenutih likova. Doduše, onih par borbenih scena nisu ispale toliko loše, ali kada je u pitanju jedan od najvećih zavodnika galaksije tu lik Valeriana u potpunosti zakaže.
Većina dijaloga između njega i njegove partnerke Laureline, svodi se na njegova jeftina nabacivanja, prepuna klišea, koju prelaze sve granice ukusa, tako da se vrlo brzo upitate da li je osoba koja je pisala ove dijaloge pri zdravoj pameti. Slične klišee, mada ne toliko jeftine su izgovarali i Harrison Ford i Chriss Pratt u svojim ulogama, ali sa znatno više stila i šarma i ne mogu da se otmem utisku da bi oni čak i u ovim dijalozima delovali znatno ubedljivije.
Hemije između likova Valeriana i Laurelin gotovo da ne postoji, što je delom rezultat glupavih dijaloga, ali mnogo više glumačkih sposobnosti, glavnih protagonista, koji u slučaju Delavingne, ako postoje, ne daju se primetiti .
Njena gluma je tanka na mnogo nivoa, a emocije na njenom licu je jednostavno nemoguće primetiti, tako da krupne kadrove, ponekad je, i pored prelepog lica, teško gledati.
Rihanna je sve ovo podigla za par nivoa više. Kruži priča da je Bessonu trebalo mnogo truda da ubedi producente da se ta uloga dodeli Rihanni, i po rezultatu deluje da ih je opasno prevario. Nakon scene u kojoj ona pleše oko šipke, u kojoj se ona snalazi kao riba u vodi, dolaze scene u kojoj ona pokušava da glumi i još govori stihove Verlaina, što je posebno bolan trenutak filma za sve gledaoce koji instiktivno ne skrenu pogled sa bioskopskog platna.
Kao i u „Petom Elementu“ i ovde je Besson glavnu priču bazirao na ideji ljubavi kao najveće univerzalne snage i sličnim sranjima. Glavni zlikovci su naravno ljudi, u ovom filmu je to Clive Owen, koji je sasvim pristojan u ulozi koja mu je dozvoljena scenarijem, koji su jelte, izrodi svoje rase pa ne priznaju svemoguću snagu ljubavi već se vode sopstvenom pohlepom i idejom superiornosti.
Ovakav stav u filmovima već postaje zamoran i kontraproduktivan. Dovoljno je pogledati u svet oko nas i videti da su ljudi poput heroja filmova koje toliko volimo, plemenitih osoba koji rade za opšte dobro, izrodi jedne u osnovi veoma surove rase, gde je sasvim prihvatljivo ponašanje činiti zlo zarad viših ciljeva ili u najblažem slučaju, ako sami ne činite zlo, okrenuti glavu na drugu stranu
Ako ste ljubitelj naučne fantastike već ste verovatno navikli da stvari poput klišea i loše glume progutate zarad zanimljivog i fanstatičnog sveta koji vam film može ponuditi. I to je aspekt u kome ovaj film apsolutno blista.
Kompjuterski generisane scene, čak i one najkvalitetnije nisu više ništa novo u modernim filmovima. Ono u što odvaja film „Valerian and The City of Thousand Planets“ od gomile drugih naučno fantastičnih filmova je upravo maštovita vizija sveta za koju je umnogome odgovoran jedan od tvoraca stripa Jean-Claude Mézières. Odmah se da primetiti sličnost sa scenografijom i vizuelnim identitetom filma „Peti Element“. Svet je uglavnom kreiran jarkim bojama i scene su prepune kontrasta, koji su karakteristični za evropski strip.
Jedna od najboljih scena u filmu dolazi na samom početku gde, uz savršenu muzičku podlogu i pesmu „Space Oddity“ Davida Bowiea, pratimo kako je nastajao taj čaroban svet. Svaka od scena u ovom filmu je apsolutno prelepa, i to ne samo vizuelno već i kao ideja o postojanju jednog takvog sveta. Vizuelni aspekt ovog filma je apsolutno dominantan nad svim ostalim problematičnim delovima i izborima koje je Besson načinio u ovom filmu.
Ako ste ljubitelj naučne fantastike, ako vaša mašda žudi za fantatičnim svetovima koji verovatno postoje u dubokom svemiru, onda bez ikakvog ustručavanja pogledajte film. Ako, pak, sama scenografija vam nije primaran već želite da vidite film koji će imati neku sadržinu, slobodno ga propustite.
