Life [2017]
Takođe, amorfna priroda ovog stvora, koji je praktično nešto kao mali šogot, nedovoljno je eksploatisana: kao prvo, on relativno brzo dosegne svoju punu zrelost i stabilni oktopodni oblik i veličinu, od kojih u ostatku filma ne odstupa, iako bi zabavnije bilo da je nastavio da se menja i preobražava sve do kraja, bez stalnog oblika; kao drugo, takav kakav je mogao je na još više gadnih i maštovitih, dosad neviđenih načina da muči i penetrira i apsorbuje topovsko meso ove svemirske stanice nego ovo što nam je, oh-previše-ukusno-i-suzdržano prikazano. Ne mora baš hentai Urocukidođi ovo-ono in-out, ali fuck, ipak je ovo 21. vek; dajmo malo pomerati te granice!
Filmu ponajviše zameram nedovoljnu ambicioznost da se do kraja sprovedu intelektualno-idejne konsekvence filozofskih pitanja nagoveštenih već u naslovu. Lepo je to i jezgrovito rečeno u jednom kratkom predsmrtnom monologu ovde: „Life's very existence requires destruction. Calvin (the alien) doesn't hate us. But he has to kill us in order to survive.“ Kamo sreće da je LIFE imao pameti (i muda) da se zaista dosledno i temeljito pozabavi dramatizacijom maksime da SVIJET JE OVAJ TIRAN TIRANINU A KAMOLI DUŠI BLAGORODNOJ, pa još da je na nju nadovezao onu o čoveku koji je SLAMKA MEĐU VIHOROVE – ihaaaj, imali bismo prvorazredni lavkraftovski kosmički horor u kojem se život sam po sebi posmatra u svom realno-mračnom aspektu, kao nešto što je suštinski zasnovano na proždiranju drugih živih bića i otimanju njihovih resursa (seksualnih, stambenih, prehrambenih...). To ovde jeste skicirano, ali je ipak nedovoljno razvijeno i na kraju je udavljeno u previše klišea da bi se moglo govoriti o filmu nekakve izražene idejnosti.
Ipak, ovo je relativno cepidlačenje u kontekstu svetske horor krize (TM) koja hara i vlada; uz sve zamerke (uključujući derivativnost i nedovoljnu ambicioznost) ovo je ipak horor koji blago odskače od proseka i imponuje svojom veštom egzekucijom i nepodeljenom posvećenošću stravi i užasu. Efekti su odlični, scenografija i kamera takođe, gluma natprosečna (i deda-Ridlijevim pacijentima nedostižna) a jedino je muzika neupečatljivo-konvencionalna, i još propušta priliku da film uz odjavnu špicu okonča onako kako je jedino morlo biti – Lajbahovom hit-obradom „Life is Life!“ Samo da su to uradili, imali bi i jedan plus iza trojke od mene!
No, dobro, zato je tu najmanje jedan kadar koji ću slobodno nazvati GENIJALNIM ako ne i antologijskim – a to je ovaj dole, kada alien-zamorac iz Petrijeve posude doslovno obrne ćurak i okrene se protiv ovih što bi da ga u rukavicama pipkaju i bockaju i stimulišu i strujama peckaju – i kad ispruži „ruku“ ka njima, ne radi pozdrava nego da im se najebe majki.
Ima tu i nekih drugih divotalnih vizuelnih egzibicija, recimo šljiskanje krvi u bestežinskom prostoru poprima sasvim nove estetske kvalitete, a ima i nešto umerenog (mada, za moj ukus nedovoljnog) igranja sa guranjem pipaka u usta i druge otvore...