Tony Takitani [2004]
Kratka priča Harukija Murakamija poslužila je njegovom sunarodniku Junu Ičikavi kao podloga za filmizaciju. Toni Takitani poseduje sve značajne elemente, koji Murakamijevu prozu čine prilično jedinstvenom.
Murakami nastavlja veliku tradiciju japanske proze, koja je svakako uticala na filmadžije širom sveta, i u dobroj meri promenila tokove savremene kinematografije.
Kratka priča Toni Takitani, o ilustratoru koji rano ostaje bez majčinske ljubavi, a potom ne dobija kompenzaciju ni od oca, koji je zauzet sviranjem džez muzike širom sveta, poseduje sve narativne principe uobičajenih Murakamijevih dela.
Murakamijevi junaci rano sazrevaju, i otkrivaju svet oko sebe. Vrlo često, da ne kažem skoro pa isključivo, to su izolovane jedinke, introvertnog karaktera, koji svoju samoizolaciju nadomešćuju fetišizacijom objekta koji služi kao privremena kompenzacija zbog nedostatak subjekta.
Tako Toni Takitani odeću svoje pokojne supruge idealizuje do apsurdnog nivoa, boreći se na taj način od sopstvene odgovornosti i potencijalne ponovne izolacije.
Naravno, sve je ovo od strane veštog Ičikavija prikazano prilično sažeto, uz čestu upotrebu švenkovanja i kadriranja, tako karakterističnih za dela starih majstora kao što su Ozu, Mizoguči ili Imamura.
Toni Takitani služi kao eklatantan primer sažete i mudre upotrebe književnog dela, i njegove implementacije u sedmu umetnost.
