Faster, Pussycat! Kill! Kill! [1965]
U neodređenom vremenskom okviru, koji može biti i neka postapokalitička distopija, u sred pustinje mladi par susreće tri striptizete koje se zabavljaju vozeći brzo svoj robusni auto. Mladić, onako naivan i zelen, prihvata izazov za trku misleći da će lako izdominirati svojim nepoznatim protivnicama. Napravio je smrtnu grešku i sada zapaljiva i kritična trojka kreće dalje u svoj pohod opasne adrenalinske zabave. Dolaze do male i zavučene farme gde žive neki čudni karakteri i sve kreće da se lagano raspada.
Da, zaplet je totalno jednostavan i trivijalan, prazan i tanak ali sve to postaje totalno nebitno u nastavku jer magnet koji vas privlači potiče iz sasvim drugog izvora.
Možda nije loše upoznati se bar malo sa delima autora ovog filma, Rasa Mejera (Russ Meyer), sa njegovom energijom koja se emituje u velikim količinama iz svakog njegovog dela i zbog ultimativnog totema lošim momcima i devojkama. Kao i uvek, koga interesuje "pozadina" gospodina Mejera, može je pogledati na internetu i upoznati se sa svetom u kome njegova dela obitavaju.
Veza sa modernom kinematografijom postoji, Tarantino je npr. napravio svojevrstan omaž ovom filmu u svom radu, najvećim delom u “Death Proof”. Vrela kalifornijska pustinja, brza kola, seksi ribe,nasilje i krvava ubistva.
Govorimo o kultnom ostvarenju iz daleke 1965.godine, koje se, srećom, pojavilo od skora i u zvaničnim izdanjima. Film će, pored sjajne fotografije i absurdnih dijaloga, ostati nošen solarnim vetrom pojave izuzetne Ture Satane u liku harizmatične Varle, vođe ženske tročlane bande. Kameri će često fokus biti na njenoj izvajanoj konstituciji ali taj njen "personality" ! Malo je filmova koji danas dopuštaju takvu dominaciju, štaviše, šansu da njihov karakter bude ovako slobodno prikazan, bez kočnica. Iako sve deluje malo iznad produkcije a-la Ed Wood, energija kojom ona nastupa na sceni, istog trenutka postajete njen najveći fan. Nemojte se zavaravati, ovo jeste u domenu tzv. trash cinema ali je to trash sa velikim stilom. Lako je provaliti koji elementi ga čine nosiocom titule "kultni". Snimljeno je mnogo filmova sa sličnom tematikom ali nijedan nije prišao blizu ovom. Ovo je ta, prava stvar.
Mejerovi dalji radovi su ostali dosledni univerzumu koji je ovde stvorio. Napomenuću Beyond The Valley of the Dolls (1970) i Supervixens (1975) gde je metraža gole kože značajno prisutnija nego u Faster Pussycat Kill Kill. Pretpostavka da su žene seksualni objekti kod Mejera ne postoji. One su predatori, posebno Tura Satana kao Varla, moderne ratnice koje voze brza kola, tuku se, ubijaju, nikako nisu nežne i ranjive. Ne pokušavaju da budu muškarci već da budu surove ženske. Po holivudskom principu, očekivali bi da im pripadnu još žešći muški karakteri kao ekvivalenti ali to se ovde ne događa. Ovo nije eksploatacija žena već je efekat sasvim suprotan - ženski karakteri zapravo čine ceo film.
Film nije namenski urađen u crno beloj tehnici, nažalost, u tom periodu to je bila nužnost kako bi se uštedeo novac za finaliziranje konačne verzije. Opet, na svoj fenomenalan način, daje jedinstven ton ovom ostvarenju, čineći skoro kao podlogom za strip koncept. Sa svoje audio strane, muzička podloga sa varijantama džeza 60-ih odlično prijanja uz ostale elemente. Materijal koji vas obuzima na svim poljima i ne popušta u svojoj tenziji do samog kraja. Označava jednu značajnu epohu promena u kinematografiji sredinom 60-ih godina prošlog veka i ,po mom skromnom mišljenju, jedan od retko briljantnih filmova u zori moderne kinematografije.
