Everybody Wants Some!! [2016]
Dugo iščekivani sequel filma Dazed and Confused, Ričarda Linkletera, nije u potpunosti opravdao hajp koji su mu nadenuli sledbenici i fanovi režiserovog opusa. Zapravo, sam Linklater je dokazao da mu komedije i ne idu od ruke. Pogotovo tinejdžerske.
Ako Everybody Wants Some striktno definišemo kao žanrovski uradak, on nekako i funkcioniše, ali malo je reći da smo to sve već nebrojeno puta videli kroz dekade u mnogo inventivnijem i zabavnijem izvođenju nekih autora koji su se, nažalost, mnogo bolje snalazili od Linkletera. Da, budimo realni i iskreni – ni sam Dazed and Confused nije ništa posebno u narativnom smislu, ali je u trenutku kada je izašao devedesetih, sagledavan kao sentimentalni trip u detinjstvo mladog autora, i kao takav privukao je oprečne, ali mahom pozitivne kritike, pre svega zbog poprilično realističnog prikaza maloletničkog nasilja i stanja u obrazovnom sistemu u celini.
Zašto sve to tako prazno deluje u novom filmu?
Pre svega, Linklater danas ima impresivan autorski opus iza sebe, i spada među najbolje američke režisere. Neoprostivo je, kritički gledano, poigravati se umetnošću, samo zato što imate pozamašan budžet i industriju iza sebe, odnosno producente koji su spremni da od društva i sistema kreiraju igralište za sopstvene potrebe i privatnu zabavu. A Svako nešto želi je upravo to.
Trivijalna, besmislena poštapalica koja nam servira priču o razvoju bejzbola na koledžu, veličajući usput nekadašnji američki princip, sistem, ili već šta u, i o životu.
Malo fanki, disko muzike, malo panka, pa čak i malo kantri elemenata, tu je samo i isključivo kako bi se veličala epoha i američki način života, bez neke značajnije metafore ili prikrivene kritike. Ne, toga ovde nema. Sve je poprilično nabacano već mnogo puta prežvakanim dijalozima i situacijama u kojima se izgleda našao svaki jebeni klinac koji je prošao koledž sistem edukacije u Americi.
I, na kraju, šta reći a suzu ne pustiti za izgubljenim vremenom... ništa osim, Ričarde, mani se komedija.
