Baklava [2007]
Da su pojedine kinematografije otišle nekoliko koraka u odnosu na našu (tu se pre svega misli na rumunsku), i babama u zabitim selima podno Stare planine je već odavno jasno.
Ipak, bugarska kinematorgrafija je i danas prilično velika misterija. Da, otvorili su se za autore kao što su Nacho Cerda ili Bruce Campbell, ali potencijal njihovih stvaralaca i dalje je nepoznat široj javnosti i stručnom auditorijumu. Osim par istorijski priznatih naslova, stvaralaštvo ove zemlje iz našeg susedstva tek treba u budućnosti da pokaže pravi potencijal.
Tipičan primer autora u naletu je Alexo Petrov. Petrov, trenutno nastanjen u Torontu, paradoksalno jedan je od najtraženiji čovek bugarskog pravosuđa. Sud njegove dedovine ga potražuje zbog nekoliko zakonskih regulativa koje je prekršio, stavljajući maloletnike u opskurne situacije na filmu. Kontekst i autorska sloboda nije važna, tako bar kaže tužilaštvo.
Kakav je Baklava film, i zašto uopšte diže toliku prašinu?
I ovog puta, kao i mnogo puta u prošlosti, umetnik biva razapet na stub srama samo zbog hrabrosti i smelosti. Tačno je da Baklava može da šokira i uznemiri konzervativne skorojeviće i nadobudne političare, ali šira kritička javnost u ovom delu ne vidi jednostavno sporne situacije, koje u bližoj ili daljoj prošlosti nisu već dobrano apsolvirali Pazolini i Bunuel, kao stariji, i Clark i Korine kao predstavnici novijeg talasa dečije ili tinejdž eksploatacije.
Baklava je u osnovi artsy drama sa elementima road filmova. Petrov potencira stil zanemarujući supstancu, i samo tretiranje dramatike je više spotovski, umetničko. Akcione scene su mahom zamućene katovanjem, slow motion sekvencama i neartikulisanim snimanjem kadrova iz ruke. Celokupan doživljaj deluje kao fetišistička igrarija studenta režije.
Najupečatljiviji segment Baklave predstavlja soundtrack, koji u najboljoj meri reprezentuje veoma inventivnu i krajnje zabavnu bugarsku muzičku scenu.
Ipak, ne treba zanemariti i socijalno kulturološki značaj ovog filma. Ako je namera autora bila ismevanje društvenih tekovina postkomunizma, uklopljeno sa viviseciranjem tranzicionog perioda, onda je Baklava produkt za buduće generacije, na koji će biti gledano kao na početak novog vala u bugarskoj kinematografiji. A Alexo Petrov, kao začetnik, ima potreban nivo umetničkog bezobrazluka u sebi. Nadamo se da će imati prilike i da ga kvalitetnije oblikuje.
