Freaky Tales [2025]
U samom srcu kalifornijske urbane džungle, pod okriljem 1987. i vibracijama koje se šire iz pukotina asfalta, "Freaky Tales" se ne pojavljuje kao još jedan film u nizu retro omaža, već kao montažno osmišljena vizija sna i noćne more, nalik viziji koju biste imali kad zaspete uz stari televizor ostavljen na pauzi, sa slikom VHS kasete u poslednjim trzajima magnetnog impulsa. Film se ne trudi da bude pitom – on hoće da vas lupi po čelu kao fanzin koji je neko ručno pravio u zadimljenoj sobi s pogledom na mural Che Guevare i grafit "Kill Your Idols".
Četiri segmenta, četiri sveta, četiri estetike. Niti koje ih povezuju nisu linearne niti klasično dramaturške – one su atmosferske, simbolične i ponekad namerno razbijene u hiljade šarenih fragmenata, kao razbijeno ogledalo u kojem se odražava duh jednog vremena koje više ne postoji, ali nas i dalje opseda. Otvaranje sa punk bendovima i njihovom borbom protiv neonacističkih agresora u klubu iz stvarnog života stvara osećaj haosa koji je neobuzdano lep. Akcija nije čista, ne teče, ona puca, secka, vibrira, baš kao i um tog perioda – nemiran, besan, rastrzan.
U sledećoj priči, dve devojke koje pokušavaju da se probiju u svetu rap muzike nisu samo protagonisti muzičke bajke, već i nosioci bola koji dolazi s pokušajem opstanka u industriji koja ne prašta žene koje ne pristaju da budu proizvod. Energija njihovih nastupa, stilizacija kadrova, ritam koji poskakuje kao igla na gramofonu – sve odiše buntom i osvetom.
Pedro Pascal u segmentu koji sledi ne glumi u klasičnom smislu – on lebdi kroz svoj narativ kao duh nekog starog detektiva iz noir filmova, umešan u dugove, zaborave, i jednu tihu čežnju za izlazom. Njegova priča najmanje vrišti, ali najviše boli. Njegove oči, neizgovorene rečenice, umor koji proždire svaki kadar – sve to stvara prostor za refleksiju, tišinu, tugu.
I kad pomislite da vas je film istresao do kraja, dolazi finalni segment – miks kung-fua, sportskog filma i furiozne osvetničke poezije, s likom Sleepy Floyda kao heroja poslednje šanse. Kroz koreografiju borbe, ekspresionistički kolorit i ritmičnu montažu, film ulazi u mitološku zonu, u kojoj realnost prestaje da bude važna – ostaje samo pravda, ma koliko krvava i teatralna bila.
Stilski, "Freaky Tales" je kolažna bomba: aspekt slike se menja kako bi pratio narativ, boje eksplodiraju u zasićenju koje podseća na stare postere za VHS izdanja horora, animirani detalji preskaču granice između scene i stripovskog komentara. Sve deluje kao da je napravljeno rukom – iako je digitalno. Sve deluje sirovo – iako je precizno stilizovano.
Zvučna podloga nije pozadina – ona je ravnopravni narator. Pesme iz tog perioda ne služe kao set dekoracija nostalgije, već kao gradivni elementi emocionalnog konteksta. I kada sve kulminira, muzika ne zatvara krug, već ostavlja otvorenu ranu.
Naravno, film nije bez slabosti. Njegova narativna nepovezanost nije uvek šarmantna. Ponekad deluje kao da su autori više zaljubljeni u stil nego u sadržaj. Neki likovi bljesnu i nestanu bez traga, što može frustrirati onog gledatelja koji traži zaokruženost i dramaturšku ekonomiju. Ali ovaj film i ne cilja na one koji traže “početak, sredinu i kraj” – on cilja na one koji vole da im se umetnost obrati u neredu.
I upravo tu leži njegova snaga. "Freaky Tales" je više osećaj nego narativ, više puls nego logika. On je omaž jednom duhu vremena, ali i kritika današnje sterilnosti. On vas ne poziva da ga razumete, već da mu se prepustite, da zaronite, da se ogrebete o njegove oštre ivice, i da – na kraju – možda i ne budete sigurni šta ste gledali, ali da znate da vam se nešto pomerilo u stomaku.
U svetu gde su filmovi često polirani do sjaja, "Freaky Tales" prlja. I to čini s ponosom. Kao pismo iz prošlosti, umrljano tintom, zgužvano, zaboravljeno iza radijatora, koje konačno dolazi u prave ruke.
