Crtice: Najbolji filmovi u 2016.
Lista najboljih filmova za 2016. god., po izboru portala FatHipster.
12. Moonlight – Barry Jenkins
Moonlight Berija Dženkinsa je film podeljen u tri poglavlja o odrastanju u sirotinjskim četvrtima Majamija, film o onim ljudima koji su u startu odbačeni od strane porodice, prijatelja i društva, što ih čini prosto nevidljivim.
Dženkinsov triptih je emotivni rolorkouster kroz život čoveka, koji je po svojoj definiciji društveni autsajder.
11. The Neon Demon – Nicolas Winding Refn
Kao i kod Linča (David Lynch), i ovo je jedna ambivalentna, mračna ljubavna razglednica Holivudu, s tim što kod Linča ipak ima više ljubavi, a kod Refna više hladnoće, bezosećajnosti, ledenosti i mraka. Kao i Malholend Drajv, i ovo se može – kad se očisti od detalja – svesti na priču o naivnoj i čistoj (?) devojci koja dođe u Holivud da postane zvezda, ali se njeni snovi sudaraju sa vrlo mračnom realnošću ispod sveg tog sjaja i neona, što rezultuje košmarima.
Ono što je zanimljivo jeste način na koji Refn vizuelno demonstrira bezdušnost i košmarnost tog mesta opsednutog lepotom (tačnije, jednim, uskim, čak nakaznim, skoro fašističkim poimanjem lepote), kako povezuje mesto za audiciju (sa izloženim skoro skroz ogoljenim ženskim mesom koje teži “savršenstvu” pomenutog fašističkog ideala žgoljave savršeno simetrične površno lepe ali prazne i neupečatljive generičke manekenske lutkaste “lepote”) sa klanicom, a onda i sa mrtvačnicom, kako povezuje klub i klozet, trećerazredni motel i prvorazrednu bogatunsku vilu, kako ogoljava sadizam i voajerizam i vampirizam fotografije (pa, implicitno, i filma), a najzad, i kako ogoljava suštinsku pedofiliju i nekrofiliju tog mesta…
10. Cosmos - Andrzej Żuławski
Jedan od najluđih kinematografskih dometa prethodne godine jeste fuzija Gombrovičeve literarne estetike sa narativnom destrukcijom Žulavskog. Spoj poetičnog, bizarnog, šizofrenog na način da Žulavski uzima najbolje začine iz avangardne kuhinje jednog Godara, odnosno magije vizuelnog spiritualizma jednog Grinaveja.
9. Wiener-Dog – Todd Solondz
Uspešno varirajući između crne komedije i melodrame, Solonc još jednom potvrđuje svoj status ozbiljnog dramaturga i sjajnog psihologa ličnosti, a Wiener-Dog, iako nimalo jednostavan za gledanje, jeste jedan od najinteresantnijih prošlogodišnjih filmova.
Wiener-Dog svakako u sebi nosi i simboliku i metoforu, međutim, ako niste zadrti ljubitelj jeftine zabave, dublje analize vam neće biti potrebne da uživate u sjajnom novom ostvarenju Toda Solonca.
8. Certain Women - Kelly Reichardt
Određene žene predstavljaju do sada najambicioznije delo Keli Rajkard. Nikada do sada Rajkardova nije iskoristila ovoliko kadrova i akcije. Priča i dalje deluje sporo, čak i gluma deluje pomalo komično, međutim, poruka se krije između redova, i to je ono što nam autorka poručuje.
Film funkcioniše kao skoro pa savršen feministički manifest. Nerazumevanje, neshvatanje i nipodaštavanje uloge žena u današnjem svetu izbija iz svakog kadra ovog filma.
7. Oasis: Supersonic - Mat Whitecross
Oasis: Supersonic je supresonični dokumentarni film o megazvezdama britanskog popa devedesetih, film koji jednako kvalitetno pokriva i narativni, i vizuelni i tehnički aspekt celovečernjeg dvočasovnog dramskog ugođaja.
Poseban kvalitet filma je narativni proces koji se mahom sastoji od audio zapisa i svedočenja, pokrivenih moćnim arhivskim materijalom koji je dodatno koloritno obogaćen filtriranjem slike. Krajnji učinak je aposolutno impresivan, i dva sata filma prođu izuzetno brzo, čineći Oasis: Supersonic jednim od najboljih filmova u 2016. god.
6. Things to Come - Mia Hansen-Løve
Izabel Iper briljira kao sredovečna žena, profesorka Univerziteta, suočena sa eskapističkim dilemama i egzistencijalnom teskobom sveta oko nje koji se rapidno menja, vodeći je u neočekivanu tranziciju.
Thigns to Come je izuzetna karakterna studija i impresivno kinematografsko delo, što ga čini jednim od najboljih francuskih filmova godine, a Hensen Luv je sasvim zasluženo doneo Srebrnog Medveda na prošlogodišnjem Berlinskom Festivalu.
5. Manchester by the Sea - Kenneth Lonergan
Mančester pored mora podseća nas na najbolje porodične drame Majka Lija (Mike Leigh), i predstavlja izuzetno jak stejtment na polju minuciozne karakterizacije i glume. Međutim, to je samo deo magije ovog melodramatčnog, ali na čudan način zabavnog filma, koji s pravom nosi oreol jednog od najboljih filmova protekle godine.
4. American Honey - Andrea Arnold
Iako je britanka Andrea Arnold u svetu filma poznata kao rediteljka korektnog filma Red Road i izuzetnog Fish Tank, odnosno dobitnica Oskara kao kratkometražni Wasp, nema nikakve sumnje da je zapravo American Honey kruna njene karijere, višegodišnjih stremljenja, uspona i padova.
Arnoldova pametno koristi dramaturške potke i obrasce, tako da često upražnjava prazne hodove, i ostavlja gledaocima da njihova mašta naslika ono što na platnu nije prikazano ili viđeno. Posledica takve politike režije je ne samo intrigantan i kontroverzan proizvod, već pre svega iskren film koji pleni svojom slojevitošću, a duhom okupira čula.
3. Paterson – Jim Jarmush
Naizgled prosta priča o svakodnevnom životu vozača autobusa u skromnom predgrađu Nju Džerzija, Džarmušovom uobičajenom estetikom biva nadograđena bogatom vizuelizacijom prepunom simbola, detalja i sitnih komičnih elemenata.
Paterson je Džarmušov veliki povratak. Film koji dokazuje da majstori ostaju majstori svog zanata i u poznim godinama. Film kojim Džarmuš udahnjuje novi vazduh američkoj nezavisnoj industriji.
2. Toni Erdmann – Maren Ade
Taman kada sam pomislio da evropska komedija ne nudi više inventivna dostignuća, Maren Ade je iscedila vodu iz suve drenovine, i pokazala da duhovitost ukrštena sa korporacijskom uštogljenošću daje kvalitetne rezultate.
Naravno, Toni Edmann nije komedija na prvu loptu. Šta više, dramska nadgradnja je ovde u službi karakterizacije vodećeg dua. Međutim, baš to je osnovni potencijal i prednost ovog filma: Toni Erdmann se ne dodvorava, ne kupuje gledaoce jeftinim trikovima ili nemuštom patetikom, iako naizgled priča već dobro znanu priču.
Toni Erdmann je egzekucija nepatvorene sile evropske kinematografije u odnosu na ustaljene tokove generičkih komedija koje dolaze sa druge strane Atlantika, a autorki Maren Ade obezbeđuje titulu jednog od najboljih filmova 2016. god.
1. Tower – Keith Maitland
Kit Mejtlend režiji pristupa rotoskopski, u stilu Linkleterovih Waking Life i A Scanner Darkly, odnosno filmova kao što su Waltz with Bashir, Chicago 10 i Bakšijevi rani radovi, i to sa sobom nosi izuzetan efekat. Stilski i vizuelno moćna, potresna i dramatična priča dobija svoje magično obličje.
Tower je višestruko impresivno i značajno filmsko dostignuće. Film svakako postaje istorijski značajan, međutim, još moćnje deluje na vizuelnom i narativnom polju dokumentarne estetike, te tako postaje a must-see, i instantni masterpis.
