IDLES - Tangk [2024]

IDLES
Tangk
Partisan / 2024

Bristolski post punk bend IDLES su sa svoja prva tri albuma „Brutalism“ (2017), „Joy as an Act of Resistance“ (2018) i „Ultramono“ (2020) definisali svoj zvuk kao agresivni, energični post punk, sa veoma oštrim i angažovanim stihovima. Njihov četvrti album „CRAWLER“ je bio izlet u za njih malo drugačije vode. Hrabar korak u karijeri, posebno kada ste se već etablirali na svetskoj muzičkoj sceni svojim specifičnim i prepoznatljivim zvukom. Postoji gomila bendova koji u želji da redefinišu svoj zvuk krenu u potragu za svojim „OK Computer“ ali malo je bendova kod kojih talenat i kreativnost preliva na sve strana kao što je to kod Radioheada, te šesto te egzibicije i nisu baš uspešne.

CRAWLER“ je i pored tu i tamo zanimljivih ideja i momenata, kao celina delovao prilično anemično i bledo. IDLES su svoj peti album “TANGK“ upravo započeli numerom „IDEA 01“ koja kao da je pretekla sa prethodnog albuma, ili pak da je inspirisana muzikom benda Sigur Rós. Spora, mračna sa hladnom klavirskom melodijom, pulsirajućom ritam sekcijom i maglovitim gitarama, pesma zrači izvesnim emotivnim nabojem, ali bez katarzičnog klimkasa i jednostavno se ne uklapa u muzičku sliku ovog benda.

„Gift Horse“ u izvesnoj meri se vraća zvuku sa „Joy as an Act of Resistance“. Ritam sekcija, bas linije Adama Devonshiera i bubanj Jona Beavisa, kao i na svakom albumu deluje izvanredno i ujedno je kičma i pogonski motor zvuka ovog benda. Gitare su, kao i kod izvesnog broja pesama na ovom albumu nedovoljno primetne, osim na refrenu kada sve to zazvuči baš kako se od IDLES i očekuje dok se vokal Joe Talbota se najbolje snalazi u ovakvim prigušeno agresivnim pesmama.

Prvi deo albuma, prvenstveno zbog pesama „POP POP POP“  u kojoj IDLES živim instrumetima koketiraju sa elektronskim zvukom, ili lagane „A Gospel“ u kojoj imamo samo Talbotov vokal, klavir i gudačkim aranžmanima, atmosferom podseća na prethodni album „CRAWLER“, ponajviše zbog odstupanja od autentičnog zvuka benda.