Zagonetač: Godina prva
Autori: Stevan Subić (crtež), Pol Dejno (scenario)
Žanr: „BLACK LABEL”, BETMEN
Prevod: Draško Roganović
Format- 21,5 x 33 cm
Povez- Tvrd
Broj- strana 224
Štampa- Kolor
Serijal- DC Gold SPECIJAL
Junak- Betmen
Šta kaže izdavač?
„IMA LI IKAKVE NADE U OVOM GRADU?“
Edvard vodi skroman život. Radi svoj posao iako drugi kupe zasluge umesto njega, i utehu nalazi u zagonetkama i slagalicama. Ali Edvardov genijalni um sve vidi, pa i pukotine na uglancanoj fasadi Gotama. On vidi kako korupcija i zločin izviru iz svake od tih pukotina i natapaju grad tamom. Betmen je jedina svetla tačka na mračnom nebu Gotama, simbol mogućeg suprotstavljanja zlikovcima koji ga odvlače u ponor. Edvard želi da sledi njegov primer.
Zagonetač: Godina prva narativna je prethodnica bioskopskom blokbasteru Betmen Meta Rivsa iz 2022. godine. Glumac i scenarista Pol Dejno, koji je u tom filmu igrao ulogu Zagonetača, osmislio je priču kojom će produbiti motive ovog negativca, ogoliti njegovu ljudsku stranu i mapirati njegovo poniranje u svet ludila i zločina. Stevan Subić je Dejnovom scenariju dodao košmarnu dimenziju energičnim i inovativnim crtežom kakav se retko viđa u superherojskom stripu, tako da i ne čudi to što Zagonetač: Godina prva spada među najimpresivnije stripove 2023. godine i favorite kritike i publike.
Čarobna knjiga vam predstavlja jedno od prvih evropskih izdanja Zagonetača: Godina prva, dopunjeno ekskluzivnim skicama i intervjuom sa Stevanom Subićem.
Pogledajte privju ovde:
Šta kaže Ghoul?
Već godinama unazad vam, u svojim preporukama za sajam knjiga, kao i u izveštajima sa njega, besomučno hvalim i preporučujem svako izdanje koje krasi artwork Stevana Subića: mada nisam stigao da se bavim detaljnim prikazima tih dela, oni su maltene i izlišni, jer slike dovoljno govore: svako od njih apsolutno zaslužuje da se poseduje i pomno gustira pre svega zbog zadivljujućeg crteža.
Tako, TREĆI DAN (Veseli Četvrtak) donosi spektakularni crnobeli crtež uporediv sa najboljim Roijevim radovima (ali ima tu i Batalje, pa možda pomalo i Breće), u naglašeno lavkraftovskoj priči koja je, za moj groš, scenaristički previše zapetljana i konfuzna, ali je zato atmosfera na vizuelnom planu gusta i gnusna i obilato lavkraftovska!
Subićev KONAN (Makondo) je spektakularna horor fantazija, takođe sa snažnim lavkraftovskim notama (pustinja + bog-demon koji je više iz HPL nego iz Hauardovog „svemira“) – now in color! Istina, pošto je ovo kolor izdanje rasprodato, Makondo je najavio da će izdati i klot crno-belu verziju, što pozdravljam.
Najzad, tu je bio i TARZAN (Makondo), za moj groš najslabiji, ili barem – u poređenju s pomenutima – ne baš toliko genijalan, ali još uvek više nego vredan album za svakog ljubitelja dobrog i lepog stripa (ovo nevezano za činjenicu da u njemu, od svih pomenutih, ima najmanje horora).
A sad – spektakl!
ZAGONETAČ: GODINA PRVA je ultimativna ilustracija (sic!) svega što gore rekoh: Subić na vrhuncu svojih moći, u mega-ambicioznoj i zahtevnoj priči koja od njega traži da puca iz svih topova – što on, nesputano, i čini, tako da ovo sve vrca od užitka. Nek priča ko šta oće, ali vidi se kad neko UŽIVA u svom poslu, jer tek onda može da uživanje prenese i na čitaoca.
Istorija novijeg srpskog (i uopšte ex-Yu) stripa prepuna je ovdašnjih gastarbajtera koji su se lepo prodali u tuđini i s manje ili više uspeha (i duha, pečata, i meraka) radili za strip mejdžore, ali Subićev ZAGONETAČ nesumnjivo spada u najuži izbor onih koji su se izdigli iz nivoa dobro plaćene tezge („gun for hire“) i uspeli da zadrže, i čak obogate, autorski dignitet stvaraoca koji je, u ovom slučaju, imao sreće da mu je data sloboda da svoj lični pečat koristi do mile volje, umesto da ga, kako u zlim mega-korporacijama češće biva, razvodnjava, suzdržava i kompromituje, prilagođavajući ga rulji i najnižem zajedničkom imenitelju.
Drugim rečima, u ovom stripu očigledno je da su poslodavci prepoznali Subićeve kvalitete, i angažovali ga ZBOG njih a ne UPRKOS njima; i dali mu priču u kojoj će on maksimalno da zasija, umesto da se konformiše nekim unapred zadatim okvirima.
Subić savršeno hvata urbanu paranoju i otuđenje velegrada, ubistvenu čamotinju, tenziju usred prozaičnog (kuća – poso – metro – kuća – samoća – ništavilo), i pravi retko viđen balans realizma i (gotičarske) stilizacije. Njegovom senzibilitetu, reklo bi se, horor savršeno leži: to se najbolje vidi u TREĆEM DANU, ali izbija i iz svih drugih radova, pa tako i iz ZAGONETAČA, koji nominalno nije horor, ali je nabijem psihozom glavnog lika, iz čijeg ugla se sve prati, i čiji je um izrazito klaustrofobično i košmarno mesto, čije kutke i podrume Subić besprekorno (s)hvata.
I baš kao što se u mom omiljenom žanru u poslednje vreme često govori o „elevated horroru“, mislim da bi se u ovom slučaju, dakle u ZAGONETAČU, moglo govoriti o „elevated graphic novelu“. Narativno-dramaturški, to je popriličan slow-burn, koji računa na strpljivog čitaoca, dobro upućenog, kako u ranije „uzvišene“ Betmen stripizacije, tako i u ambicioznu filmsku verziju čiji je ovo prikvel. Nema tu mnogo spektakla i „pirotehnike“ u narativnom pogledu, budući da se ovde više pripremaju teren, likovi i zameci budućih sukoba, i zapravo najkraće bih ovaj strip opisao kao pandan filmskom DŽOKERU
Dakle, „origin story“ o nastanku Zagonetača, jednog od budućih Betmenovih velikih suparnika, čiji je jedini nedostatak taj što možda i previše podseća na već viđeno u filmskoj priči o Džokeru: dakle, još jedan inteligentan ali društveno skrajnut, čak stidljiv, odbačeni autsajder koga guraju i guraju i ignorišu i ignorišu i kome se podsmevaju i podsmevaju sve dok ovaj ne pukne, obuče kostim i drekne: „E, pa šad šte ga prećerali! Švima ču vam še šad ošvećići!“ (Pored toga što mi ovaj karakterni luk deluje previše deža vi u poređenju s Džokerovim, stvarima ne pomaže mnogo što me vizuelno Zagonetačev kostim, kako je u Betmenu mnogo pre Subića kanonizovan, neprestano podsećao na Konspiratora iz ALANA FORDA, pa mi je tim teže bilo da ga zaozbiljno shvatim!)
I ako mi nešto škripi u toj priči – i u Džokerovom oridžinu, a sad i u Zagonetačevom – to je sledeće: ovi su jadnici vrlo ubedljivo prikazani kao suviše patetični i bolesni a da bi postali kriminalni mastermajndovi. Osobe s ovolikim nedostatkom samokontrole i s ovolikim drugim simptomima, uključujući drastičnu nesvest o sopstvenoj nesvesti, ne mogu biti pomena vredni organizatori, a svakako ne na dugačke staze. Ova vrsta jadnika može da, nakon duge hibernacije u svom autsajderstvu, PUKNE, ali samo jedanput, u jednom neočekivanom explozivnom izlivu masovnog zločina, recimo da dohvati pušku i pobije neki svet u školi, na ulici, ili ma gde, ili da uradi nešto slično tome, npr. teroristički napad, da digne nešto u vazduh.
Tom prilikom, u stvarnom životu, i sami stradaju: ubiju ih, ili se samoubiju, ili ako uspeju da umaknu, uhvate ih ubrzo. Zato što su nekontrolisani bolesnici koji nisu, kao naš Psiho, uspeli da se prodaju UDBI i učlane u Radikale, kako bi svoju mentalnu bolest kanalisali već uhodanim stazama sistema, nego su izolovani pojedinci van sistema koji, kao takvi, mogu samo jednom da opale pre nego što – puknu. Jedino u svetu stripa ovoliko bolesni likovi postaju serijski zločinci, koji stalno iznova uspevaju da umaknu ne samo policiji nego i našim superherojima, ovde: Betmenu.
No, to su uslovnosti stripa koje stripadžijama neće smetati, a ja pominjem samo zato da bih bar nešto kritikovao, jer inače ne znam koju bih manu ovom stripu našao.
Ah, da, imam i jednu subjektivnu zamerku, koju očigledno većina stripadžija sa mnom ne deli, budući da je ZAGONETAČ od svih pobrao sve moguće panegirike i lovorike i muharike. Nju sam već istakao u svom rivuu BETMENA kojem je ovaj ZAGONETAČ prikvel, i to imate da čitate OVDE: „tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji.“
To što rekoh za film THE BETMEN važi možda i više za strip. Umesto da njegov zaplet bude veći od života, on kao da je prepisan iz dnevnih novina, i to ne nužno njujorških (gotamskih): sva ova korupcija na visokom nivou vlasti i režima, ova sprega kriminalaca i vlastodržaca – koja je u srži konkretnog zapleta koji Zagonetača baci preko ivice pravo u maricu – opšte je mesto tzv. nezavisnih medija i u Srbiji, pa mi tim pre ova prljava depra, bezakonje i beznađe iz „Gotama“ deluju i previše prepoznatljivi. No, ako ste voleli pomenutog THE Betmena, volećete i ovaj strip. Dapače, zahvaljujući Subićevom izuzetno minucioznom i prefinjenom artworku, uživaćete i sa ovim scenarijem i uprkos ovom scenariju.
Ovaj post ilustrovan je fotkama sa premijerne srpske promocije ZAGONETAČA u Nišu, krajem decembra, kojom prilikom sam se podružio i popričao sa Subićem, koliko je to bilo moguće od navale upornih stripadžija koji su pohrlili po crtež i potpis na svežeizašlim primercima albuma.
Na osnovu toga mogu reći da je on i kao čovek izuzetan, a ne samo kao umetnik (što je nesumnjivo i iz aviona vidljivo). Zapravo, malo sam strip crtača upoznao a da su ovako samosvesni, inteligentni i ljudski topli: iako je on sada već velika zvezda svetskog ranga (upravo su izašle njegove sveske u serijalu o uzdizanju Pingvinovom, još mračnije i horor-gotičkije nego i ove o Zagonetaču!), to se u njegovom ponašanju prema fanovima, a i inače, ne vidi (možda, donekle, zato što potiče iz Zrenjanina a ne iz Beograda) – pa zato, savetujem da nabavite ovaj strip album, i da iskoristite priliku ako ovaj umetnik ima promociju negde blizu vas: upoznajte ga, nabavite potpis, posvetu, crtež ako može. Vredeće!
Članak je originalno objavljen na blogu The Cult of Ghoul.
