Westside Cowboy - It Goes On [2026]

Oct 01, 2026

Westside Cowboy

It Goes On

Island Records / 2026

Westside Cowboy su četvorka iz Mančestera koju čine Reuben Haycocks, Jimmy Bradbury, Aoife Anson O’Connell i Paddy Murphy. Upoznali su se kao studenti, svirali u različitim bendovima, a Westside Cowboy su u početku zamislili gotovo kao šalu: nekoliko prijatelja, stari folk i skiffle standardi, gitare i želja da se ponovo svira bez previše razmišljanja. Iz tog jednostavnog početka nastao je bend koji je tokom 2025. osvojio Glastonburyjevo takmičenje Emerging Talent, a zatim veoma brzo prešao put od malih klubova do jednog od najzanimljivijih novih britanskih gitarskih imena. Sami su svoj zvuk nazvali „Britainicana“, što je zgodna, pomalo ironična oznaka za muziku u kojoj se američki country i folk sudaraju sa britanskim indie rockom, slacker estetikom i mančesterskim osećajem za melodiju.

Na It Goes On taj koncept konačno dobija punu formu. U osnovi je to gitarski album koji ne pokušava da sakrije činjenicu da je napravljen od gitara, bubnjeva, basa i glasova. Produkcija Lorena Humphreyja ostavlja dovoljno prostora za greške, šum i neujednačenu dinamiku, pa četiri muzičara zvuče više kao bend koji svira zajedno u istoj prostoriji nego kao četiri zasebno snimljena izvođača. Gitare su jangly, fuzzy i često namerno grube, bas gura pesme napred, bubnjevi imaju nemirnu energiju, a višeglasje je jedan od ključnih elemenata zvuka. Iza te jednostavnosti, međutim, postoji prilično razvijen osećaj za aranžman: Westside Cowboy znaju kada treba dodati još jednu gitaru, kada pustiti bubnjeve da preuzmu pesmu i, možda najvažnije, kada stati.

Meni je pritom teško da ovaj album slušam samo kao još jedan savremeni britanski indie debi. Odrastajući kao tinejdžer, a potom i kroz studentske dane, imao sam osećaj da je muzika od kasnih osamdesetin pa devedesetih i ranih dvehiljaditih najbolje što se muzici dogodilo.

Danas, sa nešto više godina i još više muzike iza sebe, ne bih više tako olako izgovorio da je to zaista bilo najbolje vreme u istoriji, ali razumem zašto sam tada tako mislio. Posle kraja prve i početka druge dekade ovog veka gitarska muzika je dugo izgledala kao da je izgubila svoje mesto u centru pažnje, dok su mainstream hip-hop i bezlična, algoritamski pitka pop produkcija postajali dominantni.

Paralelno s tim, deo nekada ozbiljnih muzičkih portala počeo je sve više da liči na marketinške izloge industrije, u kojima se svaka nova sezonska pojava proglašavala „pravom novom stvari“, da bi nestala pre nego što joj se uopšte stigne zapamtiti ime. Bila je to muzika sa rokom trajanja približno jednakim onom hipsterskom komadu garderobe koji izgubi boju posle jedne sezone i definitivno se ispere nakon nekoliko pranja.

Zato je zanimljivo što druga polovina prethodne decenije, a naročito početak ove, ponovo donosi čitavu generaciju mladih britanskih bendova koji gitari vraćaju nešto što je izgledalo izgubljeno: osećaj da ne moraš izmisliti novi žanr da bi rekao nešto novo. Westside Cowboy su jedan od najboljih primera tog procesa upravo zato što su svesno uzeli zvuk koji pripada mojoj generaciji, ali ga ne pokušavaju muzejski rekreirati. Njihove pesme nisu replike devedesetih; one su muzika mladih ljudi koji su devedesete upoznali preko ploča svojih roditelja, interneta i tuđih sećanja, a sada od tog materijala prave nešto svoje.

„Kick Stones (The Boys)“ zato funkcioniše kao idealan uvod. Gitare zvuče nemarno samo na prvi pogled, jer se ispod njih nalazi precizno postavljen ritam koji pesmu neprestano vuče napred. „Paper Chains“ je nervoznija i prljavija, sa basom koji nosi pesmu kroz gotovo garažnu atmosferu, dok se u sredini sve raspada u kratku eksploziju buke. „Dobro“ je jedan od najlepših primera njihove Britainicana formule: počinje kao melanholični indie rock, zatim se otvara prema country gitari i na kraju dobija gotovo klasičnu rock'n'roll lakoću.

„Well Done Kid, You Did It“ pokazuje koliko bend dobro razume dinamiku. Pesma raste iz jednostavne melodije u sudar bubnjeva, gitara i višeglasja, bez osećaja da je aranžman prenatrpan. „Worried Age“ je mračniji trenutak albuma, pesma o generaciji koja je dovoljno mlada da bi trebalo da bude optimistična, ali dovoljno svesna sveta oko sebe da joj optimizam ne dolazi prirodno. „Big Wheels“ nastavlja u sličnom ritmu, dok „Pin Up Boys“ sve ono što je do tada bilo samo nagovešteno pretvara u otvorenu erupciju: glasovi postaju grublji, gitare agresivnije, a tradicionalni odnos između tišeg i glasnijeg dela dobija fizičku snagu.

„Coyote“ je možda najlepši primer njihove sposobnosti da spoje melodiju i nelagodu. Surf gitarske linije daju pesmi gotovo bezbrižan karakter, dok tekst ispod te površine govori o ljudskom odnosu prema prirodi i posledicama tog odnosa. „Patchwork“ zatim potpuno menja temperaturu: klavir, gitare i prigušeniji vokal stvaraju jednu od najintimnijih pesama na albumu, pre nego što se i ona polako proširi u gitarama. „Take My Leaving As I Love You“ ide još dalje u ogoljavanju zvuka, oslanjajući se gotovo samo na akustičnu gitaru i glas. Poslednja „You Could Have Died There On the Dancefloor“ vraća energiju i zatvara album bez potrebe za velikim finalom, kao da bend jednostavno nastavlja dalje, u skladu sa naslovom ploče.

It Goes On nije album koji pokušava da bude revolucionaran, i upravo je u tome njegova snaga. Westside Cowboy razumeju da nostalgija ne mora značiti reprodukciju prošlosti. Njihove gitare nose sećanje na devedesete, ali njihove pesme pripadaju sadašnjem trenutku: govore o nesigurnosti, odrastanju, prijateljstvu i osećaju da svet odraslih nije ni približno onakav kakvim su ga zamišljali. U toj tački prošlost prestaje da bude referenca i postaje materijal od kojeg se pravi nešto novo.

Zbog toga je It Goes On odličan debi. Nije savršen, niti treba da bude. Njegove male neravnine upravo su ono što ga odvaja od muzike koja je previše ispolirana da bi išta ostavila iza sebe. Westside Cowboy zvuče kao mladi ljudi koji su pronašli četiri instrumenta, nekoliko dobrih melodija i razlog da ih sviraju zajedno, a u vremenu u kojem je muzika sve češće proizvod precizno izračunate prezentacije, to gotovo deluje kao revolucionarna ideja.