The Rivals of Amziah King
Postoje filmovi koji svoju neobičnost pažljivo doziraju, a onda postoje oni koji kao da su potpuno nezainteresovani za pitanje gde im je žanrovska granica. The Rivals of Amziah King pripada ovoj drugoj grupi. Andrew Patterson, posle izvrsnog The Vast of Night, pravi veliki, neobični američki film koji istovremeno funkcioniše kao porodična drama, neo-vestern, krimi priča, osveta, heist i muzički film. Ponekad se čini da pokušava da obuhvati previše toga, ali upravo iz tog viška nastaje njegov osobeni šarm.
U središtu je Amziah King, pčelar, muzičar i lokalni autoritet čiji se svet zasniva na gotovo romantičnoj ideji zajednice. Matthew McConaughey je za tu ulogu idealno izabran: njegov poznati južnjački šarm ovde dobija topliju i pomalo mitološku dimenziju. Amziah je istovremeno čovek od akcije, pripovedač, zaštitnik i neko ko ljude oko sebe okuplja gotovo instinktivno. McConaughey ne pokušava da sakrije svoju prepoznatljivu pojavu iza karakterizacije; Patterson je, naprotiv, koristi kao jednu od glavnih dramaturških prednosti filma.
Ipak, film postaje zanimljiviji kada težište postepeno prelazi na Kateri, koju Angelina LookingGlass igra sa izuzetnom suzdržanošću. Njena gluma nema potrebu za velikim gestovima. LookingGlass gradi lik kroz pogled, tišinu i sve izraženiju unutrašnju odlučnost, pa se odnos između nje i Amziaha pokazuje kao emotivno središte filma. Njihova veza filmu daje nešto što bi njegovu žanrovsku razbarušenost inače moglo da razbije: osećaj da je iza svih neobičnih događaja zapravo priča o pripadanju.
A onda je tu muzika — možda i najbolji razlog zbog kojeg The Rivals of Amziah King ostaje u sećanju. Bluegrass i americana nisu ovde dekoracija kojom se samo naglašava ruralni Oklahoma ambijent. Muzika je deo načina na koji ovi ljudi komuniciraju, način njihovog okupljanja i praktično jedan od glavnih jezika zajednice. Muzičke sekvence imaju dovoljno prostora da zaista zazvuče kao nastupi ljudi koji sviraju zato što vole da sviraju, a ne kao pažljivo konstruisani filmski inserti. U tome je velika zasluga T Bone Burnetta, čiji je producentski pečat primetan u celom muzičkom identitetu filma.
Posebno je dobro što Patterson dopušta pesmama da traju. One ne služe samo kao prelazi između scena već često usporavaju film, dajući mu mogućnost da jednostavno bude prisutan u sopstvenom svetu. Upravo zato kasniji prelazak u mnogo mračnije vode ima veću težinu: pre nego što likove vidimo suočene sa nasiljem, dovoljno dugo smo ih gledali kako zajedno sviraju, jedu, rade i provode vreme. Muzika tako postaje emotivna osnova filma, a ne soundtrack zalepljen preko slike.
Pattersonova najveća ambicija ujedno je i njegova najveća slabost. The Rivals of Amziah King povremeno deluje kao nekoliko različitih filmova koji su odlučili da žive pod istim naslovom. Prelazi iz toplog filma o zajednici u krimi priču i zatim u gotovo osvetnički vestern nisu uvek potpuno glatki, a druga polovina je manje zavodljiva od prvog dela. Ipak, teško je zameriti filmu što ima višak ličnosti. U vremenu u kojem veliki broj američkih produkcija pažljivo izglađuje svaku neobičnost, Patterson dopušta filmu da bude čudan, grub, sentimentalan, nasilan i muzičan — ponekad sve to u istoj sceni.
Zbog toga The Rivals of Amziah King nije film koji impresionira besprekornom konstrukcijom, već film koji osvaja svojim svetom. To je neobično topao komad američkog pulpa, film o ljudima koji svoje mesto u svetu pronalaze kroz zajednicu, rad, muziku i međusobnu odanost. A kada se završi, najduže ne ostaju pojedini zapleti ni nasilni obrti, već osećaj da ste neko vreme proveli među ljudima čiji svet ima sopstveni ritam — i sopstvenu muziku.
