They Are Gutting a Body of Water – LOTTO [2025]

Sep 02, 2026

They Are Gutting a Body of Water

LOTTO

ATO Records / Julia's War / Smoking Room/ 2025

They Are Gutting a Body of Water počeli su kao solo projekat gitariste i pevača Douga Dulgriana, da bi se vremenom razvili u četvoročlani bend i jedno od zanimljivijih imena savremenog američkog shoegazea. Njihov dosadašnji zvuk nastajao je na spoju masivnih gitarskih zidova, noise rocka, ambienta, breakcorea i različitih elektronskih intervencija, često namerno ostavljajući utisak muzike koja kao da pokušava da se raspadne pod sopstvenom težinom. Na četvrtom albumu, LOTTO, bend pravi zanimljiv zaokret: elektronske manipulacije i digitalnu estetiku uglavnom potiskuje u korist živog sviranja, analogne grubosti i direktnijeg zvuka. Album je objavljen 17. oktobra 2025. za ATO Records, Julia's War i Smoking Room.

Ta promena nije samo produkcijska. LOTTO je ličniji i otvoreniji album od prethodnih izdanja, a teme zavisnosti, apstinencije, beskućništva, izolacije i pokušaja da se pronađe izlaz iz sopstvenog haosa provlače se kroz njegove tekstove. Dulgrian više ne pokušava da sakrije glas iza gustog sloja buke, pa njegove ispovesti često stoje gotovo neprijatno jasno nasuprot gitarama. Upravo u tom sukobu nastaje najveća snaga albuma: muzika je i dalje ogromna, bučna i fizička, ali iza nje više nema toliko zaštitnih slojeva.

„the chase“ odmah postavlja ton. Dulgrian gotovo govori, prepričavajući iskustvo apstinencije od fentanila, dok se iza njega gomilaju metalne gitare i snažna ritam-sekcija. Pesma postepeno prelazi iz gotovo dokumentarne neposrednosti u eksploziju distorzije, a taj sudar mirnog glasa i nasilnog zvuka jedan je od najboljih trenutaka na albumu. „sour diesel“ nastavlja u sličnom smeru, ali sa izraženijim basom, melodijskim gitarama i čvršćim ritmom, dok „trainers“ vraća deo eksperimentalnog duha ranijih izdanja. Fuzz gitare se smenjuju sa mirnijim pasažima, a struktura pesme povremeno deluje kao da će se raspasti pre nego što pronađe novu ravnotežu.

„chrises head“ je kratki instrumentalni predah, svojevrsni ostatak starije TAGABOW estetike, dok „rl stine“ predstavlja jedan od emocionalnih vrhunaca albuma. Pesma posvećena prijatelju koji je živeo na ulici gradi napetost kroz slojevite gitare i jednostavniju ritam-sekciju, dopuštajući Dulgrianovom glasu da postane deo teksture, ali ne i da nestane u njoj.

„slo crostic“ je instrumentalno najopušteniji trenutak albuma: bas i bubnjevi nose kompoziciju, dok se gitare nadovezuju jedna na drugu i postepeno formiraju završni motiv. Nije među najjačim kompozicijama, ali funkcioniše kao prostor za predah unutar inače veoma gustog albuma.

„violence iii“ vraća bend njegovom najtežem obliku. Gitarski rif je jednostavan, ali dovoljno snažan da pesmu drži na okupu dok se oko njega gomilaju buka i distorzija. „american food“ pokazuje drugu stranu benda: više liči na izlomljeni bedroom pop, sa melodijom koja povremeno podseća na indie pop, ali je produkcija dovoljno deformisana da pesma nikada ne postane konvencionalna.

„baeside k“ usporava tempo i pretvara ogromne gitarske površine u nešto gotovo hipnotičko, dok završna „herpim“ album privodi kraju uz atmosferu nelagode i iščekivanja. Glas i gitare postepeno se udaljavaju, ostavljajući utisak putovanja koje nije završeno, već samo prekinuto.

Najzanimljivije kod LOTTO jeste to što bend nije morao da napravi još veći i komplikovaniji zvučni zid da bi zvučao ambicioznije. Naprotiv, njegovo povlačenje prema jednostavnijem, živom i nesavršenom izvođenju otkriva koliko je materijal snažan kada više nema toliko digitalnih slojeva između izvođača i slušaoca.

LOTTO zato nije napuštanje dosadašnjeg identiteta They Are Gutting a Body of Water, već njegovo svođenje na suštinu. Shoegaze je i dalje temelj, ali kroz njega prolaze noise rock, grunge, indie pop i ostaci elektronskog eksperimenta. Najbolje pesme – „the chase“, „rl stine“, „trainers“, „violence iii“ i „american food“ – pokazuju bend koji istovremeno želi da bude brutalan i ranjiv. Upravo ta napetost čini LOTTO jednim od njihovih najzaokruženijih albuma i veoma dobrim primerom kako se sirovost može pokazati produktivnijom od tehničke perfekcije.