Glenrothan [2025]
Postoje filmovi koji pokušavaju da budu veliki, i postoje oni koji jednostavno žele da vas zagrle. Glenrothan nesumnjivo pripada ovoj drugoj grupi. Rediteljski prvenac Briana Coxa nije spektakl niti film koji želi da pomera granice kinematografije. On predstavlja intimnu priču o porodici, oproštaju i vraćanju korenima, smeštenu među impresivne pejzaže škotskih visoravni i miris starih destilerija viskija.
Priča prati braću Sandija i Donala, koje tumače Brian Cox i Alan Cumming. Nekada nerazdvojni, danas gotovo potpuni stranci, oni se ponovo susreću nakon skoro četiri decenije razdvojenosti. Povod za okupljanje nije samo porodični posao, već i prilika da se konačno suoče sa prošlošću koja ih je oblikovala mnogo više nego što su spremni da priznaju.
Na papiru, ovakav zaplet zvuči kao idealna osnova za snažnu porodičnu dramu. Međutim, najveći problem filma jeste upravo scenario. Radnja gotovo od prvih minuta jasno otkriva kojim će putem krenuti, pa je teško pronaći trenutke koji zaista iznenađuju. Mnoge emocionalne scene oslanjaju se na već dobro poznate obrasce, zbog čega deo njihove snage ostaje neiskorišćen.
Ipak, ono što scenario ne uspeva da izgradi, gluma često uspeva da nadoknadi. Brian Cox donosi jednu od svojih najmirnijih i najtoplijih uloga poslednjih godina. Posle dominantnog Logana Roya iz serije Succession, zanimljivo ga je gledati kao čoveka koji pokušava da popravi ono što je život nepovratno narušio. Alan Cumming mu odlično parira, gradeći lik koji iza humora i tvrdoglavosti krije duboke rane. Njihovi zajednički dijalozi predstavljaju emocionalno jezgro filma i upravo tada Glenrothan pokazuje kakav je mogao da bude.
Veliki doprinos daju i sporedni glumci, naročito Shirley Henderson i Alexandra Shipp, iako scenario ni njima ne pruža dovoljno prostora da razviju svoje likove. Mnogi odnosi ostaju tek naznačeni, a pojedine priče završavaju se pre nego što uspeju da ostave snažniji utisak.
Kao reditelj, Brian Cox pokazuje veliko poštovanje prema glumcima. Kamera retko odvlači pažnju od njihovih izraza i emocija, a scene se razvijaju mirnim ritmom. Međutim, upravo se tu vidi i nedostatak iskustva iza kamere. Film često deluje više kao kvalitetna televizijska drama nego kao bioskopsko ostvarenje. Ritam povremeno usporava, pojedine scene traju duže nego što bi trebalo, a prelazi između komedije i ozbiljne porodične drame nisu uvek potpuno prirodni.
S druge strane, tehnička strana filma gotovo je besprekorna. Fotografija predstavlja njegov najjači adut. Škotska nije samo lokacija već gotovo ravnopravan lik priče. Prostrane visoravni, jezera, kamene destilerije i maglovita jutra stvaraju atmosferu koja filmu daje autentičnost i toplinu. Kamera često zastaje dovoljno dugo da gledaocu dozvoli da upije pejzaže, a upravo tada postaje jasno koliko je Brian Cox želeo da snimi svojevrsno ljubavno pismo rodnoj zemlji.
Muzika diskretno prati radnju i nikada ne pokušava da dominira. Tradicionalni motivi lepo se uklapaju sa savremenim orkestarskim aranžmanima, naglašavajući nostalgiju koja prožima čitav film.
Tematski, Glenrothan govori o porodičnim odnosima, prolaznosti vremena, kajanju i drugoj prilici. Film postavlja pitanje koliko dugo čovek može da beži od prošlosti i da li oproštaj zaista može da izbriše decenije bola. Nažalost, odgovori koje nudi ostaju prilično jednostavni. Umesto dubljeg istraživanja porodičnih trauma, scenario bira sigurniji i emotivno pitomiji put.
To, međutim, ne znači da film nema publiku. Gledaoci koji vole sporije porodične drame, britanski humor i filmove u kojima atmosfera ima jednaku važnost kao sama priča verovatno će pronaći dovoljno razloga za uživanje. Oni koji očekuju slojevitu psihološku dramu ili snažne narativne obrte mogli bi ostati razočarani.
Na kraju, Glenrothan ostavlja utisak filma koji je nastao iz iskrene ljubavi prema zemlji, porodici i ljudima, ali kojem je nedostajao snažniji scenario da bi tu emociju pretvorio u zaista veliko ostvarenje. Sjajne glumačke interpretacije i prelepa fotografija uspevaju da prikriju deo njegovih slabosti, ali ih ne mogu potpuno sakriti.
Glenrothan nije film koji će se dugo pamtiti kao veliko filmsko ostvarenje, ali jeste dovoljno topao, iskren i ljudski da u pravom raspoloženju pruži prijatnih devedesetak minuta i podseti da su porodica i oproštaj teme koje nikada ne izlaze iz mode.
