Hotel Lux - The Bitter Cup [2025]
Hotel Lux su jedan od onih bendova koji su morali da se presele iz sopstvenog grada da bi zaista pronašli sopstveni zvuk. Nastali u Portsmouthu, ali oblikovani u južnolondonskoj orbiti oko Windmill scene, brzo su postali deo generacije koja je britanski gitarski rock ponovo učinila nervoznim, urbanim i socijalno svesnim. Postavu predvodi Lewis Duffin, frontmen sa glasom koji uvek zvuči kao da je upravo završio dugu noć u pubu, uz gitariste Sama Coburna i Maxa Olivera, multiinstrumentalistu Dillona Homea, basistu Charlieja Weighta i bubnjara Craiga McVicara. Ta kombinacija, pola pub-rock, pola post-punk nerv, od početka je bila njihova osnovna valuta.
Na drugom albumu "The Bitter Cup" bend deluje kao da je odlučio da prestane da juri sopstvenu reputaciju i umesto toga počne da sluša sopstvenu hemiju. Ploča je nastajala u gotovo gerilskim uslovima: pesme su pisane kolektivno, veliki deo materijala snimljen je uživo u studiju tokom svega nekoliko dana, a produkciju su preuzeli sami članovi. Takav proces ostavio je jasan trag, zvuk je siroviji, širi u teksturi i emocionalno otvoreniji nego ranije.
Ako je debi još uvek nosio miris razbarušenog pub-rocka, ovde se čuje bend koji je počeo da razmišlja aranžmanski. Gitare više ne rade samo kao ritmički zid; često se razdvajaju u paralelne linije, dok klavir, harmonika i povremena violina uvode folk nijanse koje razmekšavaju post-punk oštrinu. Taj spoj, post-punk skelet, indie melodika i folk patina, postaje centralna estetska osovina albuma.
U kontekstu savremene britanske scene, Hotel Lux prirodno stoje rame uz rame sa bendovima poput Black Country, New Road, Squid ili Black Midi, ali njihova strategija je drugačija. Dok pomenuti bendovi često guraju post-punk ka avangardi, Hotel Lux više veruju u pesmu kao narativnu formu. U tom smislu bliži su liniji koju su nekada držali Shame ili Goat Girl, samo sa izraženijim osećajem za britansku radničku melanholiju.
Album se otvara pesmom “Encore”, koja odmah postavlja ton: blago raštimovani post-punk groove, klavir u molu i Duffinov glas koji zvuči namerno umorno. To nije uvod koji pokušava da impresionira, više je kao spuštanje u atmosferu. Već tu se čuje koliko bend sada pažljivije radi sa dinamikom: aranžman diše, širi se i skuplja, kao da bend svira u istoj sobi sa slušaocem.
