Lathe Of Heaven - Aurora [2025]

Oct 10, 2025

Lathe Of Heaven

Aurora

Sacred Bones Records / 2025

Lathe of Heaven je grupa koju čine veterani Njujorške underground punk i metal DIY scene, dobro poznati po angažmanima u bendovima kao što su Pawns, Porvenir Oscuro, Hustler, Android i People’s Temple.

To se i da osetiti, oni nisu klinci koji sad pokušavaju da budu mračni, već ljudi koji su kroz buku, pojačala i škripu efekata već naučili da bude bolno lepo. U postavi su Gage Allison, Noel Mateus, Daniel Rojas i Stephen Reader, i svi deluju kao da svako u bendu svira svoj lični strah, ali su čudom u ritmu.

Ono što Lathe of Heaven radi nije ni povratak osamdesetim ni kopija darkwavea. Ovo je moderna hladnoća, pažljivo kalibrisani haos. Album Aurora je sledeći korak za njih, razrađeniiji zvuk ali i dalje sa suštinom koja probija kroz kožu.

Tehnički su proširili paletu: synth-teksture su pojačane, elektronski ritam bubnjeva je češći, gitarski efekti nisu samo delay i chorus već se koristi i širi spektar pedala reverb, echo, ponekad phaser/flanger, zvuk se širi, tako da koji okružuje melodiju postaje mračniji.Sve to zajedno gradi atmosferu nalik na zoru u gradu gde niko više ne živi, a svetla još uvek rade.

Melodije su jednostavne, gotovo opsesivne. Tri note koje se ponavljaju kao mantra, kao da bend pokušava da se seti nečega što mu stalno izmiče. Vokal je istovremeno i molitva i pretnja, čist u tonovima, baršunaste teksture natopljene elegijom, savršenim za zvuk koji koketira sa darkwave i gothic atmosferom. Gitarista ne svira rifove, nego senke rifova. Zvuk se prostire, širi, treperi, koristi echo i chorus ne da bi bio lep, nego da bi ti delovalo kao da soba diše zajedno sa muzikom. Kad uđu distorzirane deonice, ne grme, nego zarežu, kao nož kroz stari tepih.

Bas je tu kao kičma, jednostavan, ali neumoljiv. Kad bi isključio sve osim basa i bubnja, i dalje bi znao o čemu se radi: sve je svedeno, minimalističko, ali svaka nota nosi težinu. Bubnjevi su precizni, bez suvišnih prelaza, više nalik udarima srca nego ritmu. Ispod svega lebdi hladan, sintetički vazduh, synth slojevi koji ne dodaju ukras nego kontekst, ponekad zvuče kao vetar, ponekad kao alarm.

Aurora je album koji te jednostavno uvlači u mračan svet koji slika svojim melodijama. Prve pesme su čist refleks: brzina, puls, nerv. Kasnije sve postaje sporije, dublje, više introspektivno. Kao da se album sam raspada, polako, da bi do kraja ostala samo senka. I u toj senci, nešto se ipak pomera.

Pesme poput „Exodus“ i „Aurora“ imaju tu dvoslojnost , melodija je meka, ali ritam je tvrd; jednom rukom te miluje po licu, drugom steže vrat. „Automation Bias“ i „Matrix of Control“ su kao pokretne slike noćne smene u fabrici, repetitivne, metalne, sa vokalom koji kao da pokušava da preživi vlastiti eho. U sporijim momentima, poput „Oblivion“, bend spušta gard: gitare postaju tanje, bas mekši, ali ton ostaje hladan, kao dah na ogledalu.

Ono što čini Auroru posebnim je taj balans između lepote i pretnje. To je album koji se trudi da bude iskren u vremenu kad sve mora da sija. Zvuk je previše čist da bi bio punk, ali previše prljav da bi bio pop. Produkcija je precizna do granice sterilnosti, ali ispod tog sloja čuješ strujanje krvi, kao šum na kaseti.

Lathe of Heaven su napravili album koji ne zadobija pažnju, on je uzima. Dok ga slušaš, svet oko tebe počinje da izgleda kao scena iz filma koji si već jednom gledao, ali se ne sećaš kraja. I to je njegova najveća moć: Aurora nije kolekcija pesama, nego osećaj koji se uvuče pod kožu i ostane tamo, tiho, upaljen.

Ako postoji svetlo u ovom mraku, onda je to ono koje sija iz samog ponora. Aurora nije uteha, ali jeste dokaz da tamu ne moraš bežati da bi preživeo u njoj, dovoljno je da pustiš da te oblikuje.