Tool: Čekajući Godoa

Sep 25, 2016

Dok na internetu tražim vesti o petom albumu benda Tool, polako počinjem da sebe vidim kao Vladimira ili Estragona iz Beketovog romana „Čekajući Godoa“. Od njihovog poslednjeg albuma prošlo je više od deset godina. Za to vreme Maynard James Keenan, frontmen benda, sa svojim projektom Puscifer, objavio je 3 albuma, počeo da se bavi proizvodnjom vina i vlasnik je Caduceus Cellars vinarije, a u novembru mesecu ove godine izlazi njegova autobiografija. I dok fanovi čekaju novi album kao „Second Coming“, ostaje nam da ih pomenemo za njihove jubileje. Ovog proleća je bilo tačno 10 godina od objavljivanja njihovog, do sada poslednjeg albuma „10000 days“, a početkom septembra 20 godina od objavljivanja njihovog drugog albuma „Ænima“.

1993.godine grundge i gitarska muzika uopšte je bila na svom vrhuncu. Velika popularnost bendova Nirvana, Pearl Jam, Smashing Pumpkins, Soundgarden, Rage Against The Machine otvorila je put mnogim bendovima kojim su svoju muziku bazirali na čvrstom gitarskom zvuku.

Kao i uvek, kada lešinari iz velikih muzičkih korparacija osete novac, dolazi do hiperprodukcije, koja skoro nikada nije dobra stvar. Anegdote iz tog vremena govore da je bilo dovoljno da imate dugu kosu i svirate teško distorzirane gitare da biste dobili ugovor. To je dovelo do pojave bendova kao Ugly Kid Joe ili Bush, i još kojekakvih pojava koje su na svu sreću ostale zaboravljene u vremenu.

Prvi album benda Tool, „Undertow“ došao je do mene na preporuku prijatelja. Opčinio me je na prvo slušanje. To je bila kaseta koju sam slušao svakog dana bar po jednom, više od godinu dana. Od prvog do poslednjog tona, za mene to savršen album. Još tada je bilo očigledno da su Tool potpuno autentična pojava na muzičkoj sceni.

Njihovu muziku nikada niste mogli da smestite u bilo koji muzički žanr, žešća od alternativnog roka a inteligentnija od heavy metala. Po svojoj originalnosti mogli su se uporediti samo sa njihovim prijateljima iz Rage Against The Machine, takođe autentičnom i jedinstvenom muzičkom pojavom. Adam Jones i Tom Morello su prijatelji još iz školskih dana u Libertivilu predgrađu Čikaga, u državi Ilinois, gde su zajedno svirali u bendu Electric Sheep, dok se Jones nije preselio u Kaliforniju, a Morello je ubrzo krenuo za njim.

Čekanje petog albuma benda, vraća me u period izmedju njihova dva albuma. U prvoj polovini 90ih interneta nije bilo, jedine vesti koje smo mogli da čujemo bile su preko MTV televizije i retkih domaćih ili teško dostupnih stranih muzičkih časopisa.

Tool nikada nisu bili mejnstrim, tako da su infomacije o njima bile gotovo nikakve. Iako je između prvog i drugog albuma proteklo samo tri godine, tada mi je to delovalo mnogo duže. Pojava njihovog drugog albuma „Ænima“ u lokalnoj prodavnici kaseta potpuno me je uhvatila nespremnog. Trenuci toliko velikog uzbuđenja su veoma retki u životu.

Danima a verovatno i nedaljama, svaki slobodni trenutak sam koristio za preslušavanje ovog albuma. Odmah je bilo jasno da je album odličan ali bile su potrebne godine da bi se sakupili svi delići slagalice koje su ovaj album učinile remek delom.

Ceo album je pod velikim uticajem dela velikog filozofa Carla Junga. Jung koji je sebe smatrao čovekom od nauke, njegova obsesija simbolima dovela je do uticaja oklutnog u njegovim filozofskim delima, dajući im tako veliku dozu misticizma. Jung je odbacio učenje da se čovek rađa kao tabula rasa, već da se rađa sa određenim arhetipom, koji je Jungov hipotetički konstukt koji označava sveopšti, nasleđeni okvir celokupnog iskustva i osnovna strukturalna i dinamička jedinica kolketivno nesvesnog.

To su urođeni obrasci mišljenja, osećanja i delanja nastali kao rezultat vekova skupljanja iskustva brojnih generacija predaka.Najpoznatije arhetipske presdtave su persona, senka, anima, animus... i njihova funkcija je da pojedincu olakša snalaženje u životno važnim i kriznim situacijama. Album je pun skrivenih simbola koja idgovaraju Jungovom učenju. Pesma „Forty Six and 2“ je referenca na arhetip senke, i promene kroz nju, dok ona predstavlja deo ljudske ličnosti koju sama osoba mrzi, boji se nje i potiskuje je.

Takođe u njoj ima Jungovog učenja da čovek može da evaluira u biće koje će imati 2 hromozoma više od normalnih 44 autosoma i 2 hromozoma koje određuju pol.

„Ænima“ je nastavila da izaziva kontoverze koje su pratile i njihova prethodna izdanja. Na većini radio stanica kao i na MTV televiziji kada bi najavljivali prvi singl sa albuma „Stinkfist“, to bi činili kao „Track No. One“. Bend se i ranije suočavao sa cenzurama svoji pesama i video spotova. Na prvom EPju „Opiate“ istoimena pesma je kritika religije i religijskih organizacija uopšte. Tema pesme „Prison Sex“, sa njihovog prvog albuma je zlostavljnje dece. I „Stinkfist“ i „Prison Sex“, pratili su video spotovi koji su konzervativnih medija označeni kao veoma eksplicitni i dekadentni. Svi video spotovi ovog benda delo su njihovog gitariste Adama Jonesa. Pored svoje muzičke karijere, radio je na specijalnim efektima u više holivudskih filmova kao što su Jurassic Park, Terminator 2...

Nakon prvog slušanja albuma „Ænima“ , ono što je bilo očigledno je da je njihova muzika postala kompleksnija. Još prvi album je bio drugačiji od svega što se moglo čuti na muzičkoj sceni, drugi album je delovao kao ogroman korak u neistražene muzičke teritorije.

Nekome ko prvi put sluša Tool, ali i A Perfect Circel i Puscifer, dubina i raspon emocija koje Maynarad Jamesa Keenana uspeva da prenese svojim impresivnim vokalom je ono što prvo uđe u uvo. Ali snaga benda leži u svim članovima, posebno u želji da eksperimentišu sa svojim instrumentima.

Ono što je karakteristično za njihovu muziku je poigravanje sa neuobičajenom metrikom i česte promene ritmova. Danny Carey(bubnjevi) iza sebe ima obrazovanje džez bubnjara. Njegov stil sviranja karakteriše upotreba poliritmova, ali i upotreba principa geometrije i geometrijskih figura.

Druga polovina ritam sekcije je Justin Chancellor, koji je zamenio Paul D’Amoura 1995.godine. Njegov stil svranja bas gitare opisan je kao “upotreba srednjih tonova i gitarske tehnike sviranja uz veoma elastičnu raznovrsnost”. Adam Jones, recimo ima klasično muzičko obrazovanje, i svirao je violinu tokom detinjstva i tinejdžerskih dana. Za njega se ne može reći da poseduje neki određeni stil sviranja, već da je to kombinacija različitih tehnika, od čvrstih rifova, preko buke, arpeđoa do tihog minimalizma.

Jedan od podataka o ovom albumu, koje sam saznao znatno kasnije, je da je posvećen komičaru Billu Hicksu, koji je bio veliki prijatelj benda. Poslednju pesmu na albumu “Third Eye”, otvara Bill Hicks svojom pričom o LSDu. Ironični momenti na ovom albumu se tu ne završavaju.

Od 15 pesama na albumu 5 se mogu opsiati kao kratki muzički intermeco. “Message to Harry Manbeck” je ustvari poruka koju je Keenanu ostavio njegov gost na telefonskoj sekretarici, posle njihove rasprave. “Die Eir for Satan” zvuči kao industrial, sa zlosutnim vokalom koji govori agresivnim tonom na nemačkom jeziku (mada sve na izgovoreno na nemačkom zvuči agresivno). Na trenutak vas vrati u zloslutna vremena i podseti vas na malog zlog čovečuljka sa smešnim brkovima, dok ne saznate da glas u stvari recituje recept za meksičke svadbene kolačiće.

Postoje razna tumačenja i analzize pesama na ovom albumu. Po nekim od njih “Eulogy” je o L Ron Hubbardu i sajentolozima, čijim je tribinama Keenan prisustvovao samo da bi se oglašavao kao ovca iz poslednje reda. “Hooker with a Penis” je kritika tadašnje muzičke scene i komercijalizacije bendova koji su predstavljali generaciju X.

Tool u toku svoje karijere nikada nisu pokazali ni njamanju želju za bilo kakvom komercijalizacijom svoje muzike. Preduge pesme, koje nisu “radio friendly”, dekadentni video spotovi, škakljivi stihovi pesama, uvek su im ograničavale medijski prostor. Nikada nisu dozvolili digitalna izdanja svoje muzik, nisu dozvolili da njihova muzika bude dostupna na Spotify ili ITunes, niti su dozovoli izdavačkoj kući da izda bilo kakav “greatest hits” album. I pored toga Tool iza sebe ima armiju fanova, i kultni status, i deluje da to nikada nisu želeli. Keenan je više puta u svojim intervjuima bio veoma negativan prema delu svojih fanova, koje je opisao kao “agresivne idiote”, zbog stalnih negativnih komentara na račun benda zbog manjka aktivnosti i preduge pauze između albuma. „Ænima“, pa i svaki album nakon ovog, deluje pokušaj a se publika očisti i profiliše, od njima neželjenih elementa.

Nakon 20 godina od objavljivanja, „Ænima“ zvuči i dalje uzbudljivo kao i prvi put. Ovaj album je meni odavno postao jedan od klasika koji ne gube na svojoj svežini nakon svih ovih godina. Kada sam ja u pitanju, to je slično kao i sa muzikom Dinosaur Jr, Mazzy Star, Nirvana, Belle & Sebastian... I danas kada slušam „Eulogy“ ili „H.“ u kulminaciji pesme, kada dolazi do ekplozije emocije koje nosi Keenanov vokal praćen neobuzdanim ritmom na bubnjevima i žestokim rifovima, naježim se kao i kada sam ih čuo prvi put.

Sve ovo deluje mnogo snažnije kada ih gledate uživo. Na moju veliku sreću , a i mnogih njihovih fanova u septembru 2007. održali su par nastupa na Balkanu. Koncert 5.spetembra 2007.godine u Hali Pionir bio je moj tek drugi veliki bend koji sam gledao. Nakon toga broj koncerata i stranih bendova koje sam pogledao uveliko je prešao trocifrenu brojku, ovaj nastup je i dalje jedan od najboljih kojima sam pristuvovao.

Vesti o novom albumu se pojavljuju sporadično. Bend je bio u dugom sudskom procesu, koji se okončao prošle godine u njihovu korist. Jones je tada dao izjavu da su svi problemi otklonjeni i da bend počije sa radom na novom albumu. Početkom 2016.godine Tool su zakazali neke žive nastupe i turneju. Sve ovo nam daje nadu n da sledeći put kada ih pomenemo neće biti još jedan jubilej već vest o novom albumu a do tada tu su „Opiate“, „Undertow“, „Ænima“, „Lateralus“ i „10000 days“.