The Last Anniversary [2025]
Nekim pričama je suđeno da se pričaju polako. Kao da znaju da istina ne voli buku, već tišinu, pukotine u razgovorima, poglede koji beže ka prozoru. "The Last Anniversary" je upravo takva priča – spokojna na prvi pogled, ali nemirna ispod površine, kao ostrvo na kom se radnja odvija.
U njenom središtu je Sophie Honeywell (Teresa Palmer), žena u trenutku kada je život zatekao između odluka i očekivanja. Nasledila je kuću na Scribbly Gum Islandu, mestu koje ne zvuči kao da nosi tajnu, ali zna da ćuti bolje nego što govori.
Ono što seriju čini neodoljivom nije misterija kao takva – iako ona postoji, i te kako. Nije to zaplet koji vam tera srce u grlo, već način na koji likovi, pretežno žene, uče da žive sa prošlošću koja im nije data da je promene. Svaka od njih nosi nešto svoje: Enigma (Helen Thomson), šašava i mudra; Grace (Claude Scott-Mitchell), zarobljena u tišini koju nije birala; Rose (Miranda Richardson), elegancija koja ne zna kako da prizna bol. A tu je i Sophie, koja nam je bliska upravo zato što ne zna ni sama da li joj je došao život ili ga je sama pozvala.
Estetski, serija je mekana i zavodljiva. Svetlo koje pada kroz drveće, pucketanje škrinja, zvuk plime – sve podseća na to kako izgleda kada vreme stane, a mi ostanemo da čujemo ono što se inače gubi u buci. Glumačka postava ne igra, već živi. Nema prenaglašenih gestova, nema histerije; sve je tu u pogledu, u pauzama, u načinu na koji neko zakopča dugme dok izbegava pitanje.
Ono što me je najviše zadržalo, više od same misterije nestalog para iz prošlosti, jeste način na koji serija govori o ženama. Ne kao heroinama ili žrtvama, nego kao ljudima. Umornim, hrabrim, pogubljenim, duhovitim, ponekad i nesnosnim, ali uvek živim. To se danas retko viđa, a još ređe oseća.
Naravno, serija ima svoje slabosti. Povremeno ritam zaista postane usporen do tačke u kojoj pomislite da se radnja zagubila negde među čajnicima i sećanjima. I završnica, iako emocionalno zadovoljavajuća, možda ne nosi onu eksploziju koju neki očekuju od žanra. Ali ako joj priđete ne kao detektivskom zadatku, već kao šetnji kroz uspomene jedne porodice, onda ćete znati da baš takva treba da bude.
"The Last Anniversary" nije za one koji traže brzu konzumaciju. Ovo je priča za večeri kad vam ne smeta da traje. Za žene koje znaju da su pitanja često važnija od odgovora. Za svakog ko je ikada sedeo u tišini i shvatio da je porodica ono što krijemo jednako kao što je i ono što pokazujemo. I kad padne poslednja scena, a ostrvo opet utone u tišinu, ostane vam osećaj da ste proveli vreme sa ženama koje vas ne žele da zadrže – ali vas neće ni zaboraviti.
