Bambara - Birthmarks [2025]
Postoje bendovi koji ne traže pažnju — oni je zaslužuju. Bambara je jedan od njih. Diskretno, ali postojano, oblikuju savremenu senku post-punka u nešto sopstveno: jezivo, poetično, i bolno lepo.
Sve počinje sa ‘Hiss’ – ne naglo, već kao da tišina počinje da diše pre nego zagrmi val tame; uvod je poput elegantne senke – hladan šapat koji se uvija oko vrata, pre nego što se gitarska tekstura, gusta i teška poput starog baršuna natopljenog distorzijom, počne širiti. Reid Batehov bariton ne peva – on iscrtava tamne pejzaže, kao da metalnu hladnoću betona omekšava melodijom natopljenom gorčinom. Ta simbioza – gitare koje i režu i miluju, bubnjevi koji i šapuću i tuku – pretočena je u peti studijski album "Birthmarks" koji nosi sopstvenu vrstu elegancije u razaranju.
“Letters From Sing Sing” udara oštro, kao mašina koja zna da je kraj, ali odbija da padne. Ritam pulsira krvavo tačno, a pesma se kreće s nemilosrdnom logikom opsesije – agresivno, bez izvinjenja, ali istovremeno obavijena senovitom teatralnošću. “Face of Love” je melodija izlizanih rubova; ženski vokal donosi tračak svetlosti, ali pesma ostaje zapečaćena u mraku – tremolo synth, ritam koji vuče unazad, dok Reidove reči lebde kao senke crtane po magli.
Ceo album diše u ravnoteži: gotička elegija naslonjena na noir strukturu, ali sa odsjajem svetlosti sa ivice nekog trip-hop sna – synth, sax, harp, gitare koje vrište kroz filter nemira, dok ostatak benda pokušava da ih obuzda, i čvrsta post-punk tekstura s druge. “Elena’s Dream” šapuće jazz nijansama, a “Because You Asked” dolazi kao inkarnacija potrebe: nije pitanje, nije zahtev – to je melodija kojoj se ne možeš odupreti.
