Sneg koji se ne topi: El Eternauta i večita borba protiv zaborava
Negde u zimu svesti, dok svet promiče kroz oblačne epohe i algoritamske odjeke, u ekranima naših dana odjednom se pojavila figura sa maskom, sa kapuljačom, sa pogledom koji kao da zna. "El Eternauta" je opet tu. Ne kao relikt strip kulture jednog kontinenta, ne samo kao vrhunska ekranizacija iz 2025. koja je pokupila pažnju i onih koji nikad nisu čitali strip, već kao podsetnik. Na ono što smo izgubili. Na ono protiv čega se još borimo. I ono što možda nikad nećemo do kraja razumeti.
Jer "El Eternauta" nije priča o vanzemaljcima. Nije ni priča o smrtonosnom snegu, o nevidljivom neprijatelju koji ubija tiho, bez pompe, ali sa preciznošću istorije. El Eternauta je priča o svima nama. O tome kako se gubi dom, kako se prijatelj pretvara u saborca, kako čovek, običan, svakodnevan, postaje junak ne zato što želi, već zato što više nema izbora. Strip koji je napisao Héctor Germán Oesterheld, a nacrtao Francisco Solano López, 1957. godine, bio je kao album sećanja za budućnost koja još nije došla, ali je već bolela.
Héctor Germán Oesterheld
U Buenos Airesu tog doba – vremenu između poraza i nade, u zemlji koja nije znala da li ide u Evropu, u Ameriku ili u sopstveno ogledalo – pojavio se strip koji je govorio jeziku običnog čoveka, ali sa dubinom koje su se plašili i političari i profesori. Glavni junak, Juan Salvo, nije superheroj. Nema plašt. Nema nadljudsku snagu. Ima kuću. Ima ženu i ćerku. I ima neodoljivu potrebu da ne odustane. Da bude uz one koji su mu blizu. Da krene, ako treba, kroz sneg, kroz smrt, kroz vreme. Večiti putnik. El Eternauta.
I sad, kad ga gledamo na ekranu, s pažnjom koja nije samo estetska, već gotovo religiozna, kao da ga prepoznajemo. Kao da znamo tog čoveka. Možda je bio naš otac, deda, sused, možda smo to mi. Jer sneg se menja, ali sneg ne prestaje.
Sneg nad Buenos Airesom, sneg nad nama
Čitajući El Eternautu, prvi put, tamo negde u mladosti kada su ideologije još imale miris papira i tinta još znala da zaprlja prste i misli, osetio sam da postoji strip koji ne želi da bude bežanje od sveta, već uranjanje u njega. Strip koji pita, ali ne odgovara. Strip koji poziva da ne zatvaramo prozor čak ni kad napolju pada sneg koji ubija.
Francisco Solano López, crtač s darom za tihu ekspresiju, oblikovao je svet u kojem Buenos Aires nije kulisa, već glavni lik. Tramvaji stoje, lica su siva, senke dublje od tame, a maska na Salvovom licu ne krije identitet — ona ga otkriva. Otkriva nas, dok pokušavamo da zadržimo ono ljudsko u vremenu koje to više ne vrednuje.
Ali prava drama "El Eternaute" nije u fikciji. Prava drama je u životu njegovog autora. Oesterheld je, u godinama koje su sledile, odbio da ćuti. Pisao je, i dalje, ali sad otvorenije, dublje, političnije. Nova verzija Eternaute iz 1976. godine, rađena sa genijem crtačke avangarde Albertom Brecciom, bila je kao krik kroz grafitnu oluju. Vanzemaljci su bili vojne hunte. Invazija je bila metafora za represiju. A sneg? Sneg je bio ono što ostane kad nestane sloboda.
Ubrzo potom, Oesterheld nestaje. Vojna diktatura ga hapsi. Njegove četiri ćerke, sve redom aktivistkinje, takođe nestaju. Porodica zauvek izbrisana iz fizičke stvarnosti, ali ne i iz pamćenja. Oesterheld je postao ono što je napisao. El Eternauta — večni svedok, bez tela, ali s dušom koja luta kroz stranice, kroz vreme, kroz nas.
Strip kao istorija, strip kao ogledalo
Postoje stripovi koji menjaju industriju. Postoje oni koji menjaju estetiku. A postoji nekoliko, vrlo malo njih, koji menjaju narod. El Eternauta je u Argentini više od umetničkog dela. On je spona između generacija, kao stara ploča koju puštate deci, ne da bi im se dopala, već da bi shvatili ko ste bili, ko ste i šta ste morali da preživite.
U vremenima krize, lice El Eternaute pojavljivalo se na protestima, muralima, grafitima. Tokom pobuna 2001, Salvo je bio vođa naroda, ne kao general, nego kao sused koji vas zove da izađete napolje. Da se ne bojite. Da ne odustanete. I danas, u doba digitalnog zaborava, njegov povratak kroz ekran nije samo medijski događaj. To je kolektivna katarza.
Jer ekranizacija iz 2025. ne pokušava da modernizuje ono što nije staro. Ne menja značenje, ne beži od metafora. Naprotiv, vraća se jezgru. Sa pažljivo rekonstruisanim atmosferama, s mukom u tišini kad sneg počne da pada, sa očima koje se više ne smeju — serija je uspela da uhvati ono neuhvatljivo. Da pokaže da strip nije bežanje, već vraćanje. Da likovi nisu fikcija, već dokumenti.
Ono što ostaje
Na kraju, kad se ekran zamrači i poslednji kadar Salva nestane u belini, ostaje osećaj da smo opet nešto shvatili. Nešto o sebi. O vremenu. O zaboravu i borbi protiv njega.
"El Eternauta" se ne vraća da bi nas spasio. On se vraća da nas podseti. Da su obični ljudi heroji. Da se borba ne vodi da bi se pobedilo, nego da bi se živelo dostojanstveno. Da ni sneg, ni vreme, ni smrt ne mogu izbrisati ono što je istinito.
I možda baš zato, dok zatvaram ovaj tekst, osećam da napolju, iako je proleće, nešto hladno lebdi u vazduhu. Kao da... kao da sneg opet počinje da pada. Ali ovog puta, negde u dubini tog sivila, nazire se pokret — tiho, uporno, ljudski — i kao da vetar, koji je donedavno nosio tišinu straha, sada šapuće nešto drugo. Nešto nalik slobodi.
